Написано по истинитом Надином сведочанству , кћерке Бошка, Јасеновачког логораша,тада, седмогодишњег дјечака
Вјечна памјат нашим мученицима
-Тата, ово је први пут да желиш сам да закопчаш дугмад, зашто ми не дозволиш да ти помогнем као и сваки пут? Мучиш се већ више од пола сата, рече Нада тихо, готово више сама за себе, посматрајући његове дрхтаве прсте са видним траговима артритиса и давних повреда.
Старац подиже поглед у коме се назирала потиснута бол и тренутна одлучност да откопча бијелу дугмад на кошуљи. Лагано се насмијеши и замишљено рече
- Вријеме је Надице да се обрачунам са њима и побиједим те авети прошлости. Пусти ме да то урадим сам. Кад ћу, ако нећу сад- рече шаљивим тоном и поново утону у неку дубоку ћутњу, немирним прстима неспретно пребирајући дугме, покушавајући да га провуче кроз рупицу на кошуљи.
- Тата- одважно проговори Нада - можеш ли да ми одаш тајну бијеле дугмади? Ето, можда је данас вријеме да ми испричаш оно што сте и мама и ти крили од сестара и мене. Питала сам се и као мала, а ни данас ми није јасно, зашто само бијелу дугмад ниси могао да закопчаваш. Све друге кошуље си сам закопчавао, али када ти је мама издвајала бијелу кошуљу за весеља, увијек си имао тако узнемирен поглед са видним ужасом,ниси то могао да сакријеш од нас. Вољела бих да данас искидаш вео тајне која лежи у твом тужном погледу- благо прозбори ,прелазећу руком по бијелој ,мекој коси старца.
Нјен отац се трзну са видном нелагодом, и на тренутак се замисли ,одлутавши негдје далеко,да се на трен чинило као да духом више није присутан. Старо тијело се несвјесно љуљало на столици, као да се тим чином бори против неких далеких, покопаних сјећања и да се штити од њих.
Са тешком муком се враћао у стварност и дубоким погледом у коме се простирао јасно урезан бол, погледа у Наду и одсутно рече
- Пусти ћерко те успомене. Боље је да о томе ћутим. Све је исувише горко, горче од самог пелина. Не дирајмо у то. Нека...
Нада је осјетила као и сваки пут да се нешто снажно и болно одвија у његовој души ,те упркос пригушеној жељи да сазна тајну која је очита, сузби порив знатижеље и само га привуче себи у загрљај.
Стезала га је у наручју неколико минута, упијајући тај тренутак блискости за неко будуће вријеме, кад више не буде ту са њом, и када сви осјећаји тог блиског тренутка буду само прошлост.
Изненада повијена и мршава рамена старца почеше да се тресу попут изваљене гране на снажном вјетру, а пригушени, па све јаснији јецаји, ширили су се просторијом.
Било је јасно да га је нешто дубоко потресло и узнемирило. Нада је привила његову сиједу главу на себе и тихо га умиривала, као што мајка умирује своје уплашено чедо. Тај тренутак их је дубоко дотакао. Пролазила је полако руком кроз његову косу тражећи у себи начин да сазна ту, очито ужарену и болну успомену, која га је пржила изнутра.
Подигао је поглед ка њој који је био тако мучан.Поглед у коме се и душа и ум кидају на парче по парче великог бола.Поглед из кога су немоћ и претрпљен страх проговарали о неком потиснутом, тешком искуству.
- Те 1942 године августа мјесеца- оклијевајућим гласом је проговорио - били смо велика група која је сакупљена од стране тадашње власти у Независној Држави Хрватској. Било је рано јутро. Румено небо је најављивало пробијање Сунца кроз облаке и топао дан. Свјежина јутра и лагани вјетрић који се плео у коси, држали су ме будног, иако су нас веома рано истјерали из кревета. Исувише мирно јутро ме је гануло и оставило трајан траг присности са мајком која ме је стезала уз себе. Мирисала је као и увијек и то јутро сам схватио да је заправо њен мирис био мирис буђења јутра. Мајчини меки дланови су подрхтавали и били врући од тихе нервозе коју је покушала прикрити лаганим осмјехом који ми је упутила , дубоко се загледавши у моје очи. Поред нас било је много људи сакупљених на зборном мјесту. То сабирно мјесто за одлазак у неизвјесност, било је ,чудне ли ироније,исто оно мјесто гдје смо се окупљали и када се туговало и када се радовало, и када су се доносиле важне одлуке и када су се саопштавале значајне вијести. И то јутро смо се састали поред стољетног храста Записа - светилишта сеоског око кога су до скора, дјевојке и младићи коло водили,обећавали се једни другима и чували строго повјерљиве тајне. Комшије које сам препознао биле су из Совриног брда,Малог набрђа,Горњег поља и Великог набрђа али и неки људи које никада нисам видио. Комешајући и гуркајући се међу собом, покушавали су повести разговор,који је прекинуо оштар војнички глас. Био је то глас препун мржње и тако злокобан, од кога је моја дјечија душа осјетила да се нешто судбински дешава са свима нама. Речено нам је да направимо размак једни између других, и да ће свака непослушност бити кажњена и спречена. Формирали су дугачку колону у којима су одвојили мушкарце на једну страну и жене са дјецом на другу страну. Рекли су нам да нам се ништа лоше неће десити ако будемо послушни. Припремали су нас за дугу вожњу вагонима који су били спремни и нико није знао куда нас возе. Имао сам нешто мало више од седам година, и чврсто сам се држао уз мајку која ме је привијала уз себе и чекала да нас распореде у неки од вагона. Осјетио сам страх и јасно сам чуо лупање њеног срца које ме је узнемирило. Мушкарце су одвајали за посебан одјељак а жене и дјецу за посебан. Сјећам се да су се мама и тата на брзину поздравили и држали за руке док их један војник није грубо кундаком пушке одгурнуо, и угурао оца у вагон препун мушкараца и стараца. И стрица су гурнули у исти вагон. Мајка се блиједа и непомична кришом прекрстила, и мене привила још јаче уз себе.Управила је поглед ка цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице и угледала звоно које су чврсто дебелим конопцем везали у чвор. На звонику као задављено, ћутало је огромно црквено звоно и дуго након тога био је мук у селу. Сјећам се јако добро мајчиног погледа у коме се на тренутак прострла дубока несрећа док се поново кришом крстећи помолила Мајци Божијој. И мене је очима закрстила. Осјетио сам као дијете да се наши стари животи кидају а да се нешто потпуно другачије и озбиљно одвија пред нашим очима.
Униформисани војници са псима вучјацима који су им мирно и послушно стајали уз ноге, ужурбано и нестрпљивим гласовима су прозивали пуним именима и презименима, прво мушкарце. Показивали су им вагоне у које су их гурали дршком пушке. Након тога ,читали су имена и презимена жена и дјеце које су такође одвајали у мрачне и хладне вагоне дугачког воза. У вагонима су биле породице и до три генерације. Било је жена са великим стомацима које само што се нису породиле. Било је малих беба које су много плакале. Дошао је ред на мајку и мене. Чуо сам наше име и презиме
-Јелена и Бошко Митровић
Мајка је тихо рекла - Овде смо-
Угурали су нас у вагон који је већ био препун , а затим су се тешка ,клизна врата уз тресак затворила. Било је веома мрачно и хладно. Нечији лакат ме је бо у око и покушавао сам да се помјерим, док ме је мајка чврсто држала за руку, као да се плашила да може да ме изгуби. Резак плач неке бебе ми је парао уши и желио сам да престане да плаче. Воз се након неког времена покренуо и чули смо писак и клопарање точкова. Први пут сам био у возу о коме сам слушао у причама моје мајке, која ми је обећавала да ћемо се једном возити и да ћу кроз прозор посматрати љепоту Славоније и гледати житна поља како се таласају са тежином зрна пшенице на себи. Наслућивао сам бистрином дјечијег срца, да ово није та обећана вожња и јако сам стегнуо мајчину руку, која је постала непријатно хладна и влажна. Мало по мало смо се навикли на мрак и почео сам да разазнајем ликове. Кроз пукотину на вратима, слабашна свјетлост је допирала и помало обасјавала простор вагона који је постао полумрачан. Вожња је била дуга и тешка. Воз је повремено стајао и споља су се чули гласови, псовке, јауци и плач жена и дјеце. Плашио сам се и почео сам и ја плакати. Мој плач се мијешао са плачем друге дјеце коју мајке нису успјевале да утјеше. Нека дјеца су тако заспала и само тихи јецаји су се чули повремено. Један дјечак је непрестано говорио како је гладан и упорно је тражио да једе. Мајка га је тјешила често понављајући како ћемо брзо стићи. Остале мајке су ћутале и покушавале направити што удобнији положај у немогућој ситуацији. Били смо готово нагурани једни поред других и мене је почело болити тијело. Недостајао нам је ваздух. Наједном однекуд из ћошка вагона, чуо сам нешто налик жуборењу воде. Цијелом вожњом сам осјећао жеђ али сам ћутао. Нисам желио да мајку растужујем,знао сам да нема воду код себе. Свакако није могла да ми помогне. Помислио сам да неко има воду и пожелио сам да је тражим. Након неколико тренутака, ништа се више није чуло. Осјетио сам влажну топлоту на ногама и убрзо се у преврућем вагону почео ширити снажан воњ амонијака. Схватио сам да је неко мокрио. Сви су ћутали и нико се није бунио, без обзира на ужасан запах који је гребао грло.У наредним данима то жуборење сам тако често чуо, и сам сам пуштао воду низ своје ноге. Панталоне су се сушиле и квасиле на мени.
Готово да смо се навикли на смрад амонијака и фекалија. Мања дјеца су оједена мокраћом упорно плакала. Беба која је на почетку пута непрестано плакала, све тише и тише се чула. Заспала је.
Помислио сам - макар се њен крештави плач утишао. - Био сам умирен због тога. Као да сам тог дана, у тој далекој и дугој вожњи, порастао у одраслог човјека који не смије више бити дијете.
Након ко зна колико дана вожње у којима нас нису пуштали ван, тешка врата су се уз шкрипање отварала. Свјетлост која је изненада грунула унутра, заслијепила нас је. Бољеле су ме очи од дневног свијетла и рукама сам трљао суве и отечене капке. Један војник је пришао и гласно опсовао обраћајући се другом војнику.
- Како смрде ,као пси! Тјерај то напоље.-
Израз тог младића никада нећу заборавити. Неки злокобан осмјех му је сво вријеме титрао на танким уснама и дохватио је за косу старицу која је згрчена сједила крај врата. Извукао је ван. Чуо сам болни јаук и молбу да је не дира за ту руку јер је боли. Он је ухватио баш за ту руку и вјештим покретом је изврнуо у лакту и поломио. Јасно сам чуо кост када је пукла и запамтио сваку црту њеног лица и ужас у очима. Онесвјестила се од бола а он је шутнуо ђоном чизме,извукао пиштољ из корица који је висио око струка и пуцао јој у главу. Окренуо се према нама и са нескривеним задовољством рекао
- Овако ће проћи свако од вас ко не буде послушан овом режиму. Излазите ван- продерао се загледан у младу жену у дубини вагона.
-Ти,ти ,излази ван- урлао је са луђачким сјајем у очима.
Погледао сам и препознао жену чија је беба онако дуго плакала. Одједном сам постао свјестан да се беба дуго није чула, и последње чега се сјећам у вези ње, био је све тиши и тиши плач.
Млада жена са мршавим образима на којима су најуочљивије биле крупне очи пуне туге, гледала је потпуно одсутно у њега и њихала бебу у наручју док јој је израз лица био тако мек и брижан. Беба је била модра у лицу. Умрла је ко зна кад мајци у наручју, која је без воде и хране, преплашена као сви ми, остала без млијека у дојкама. Беба је отишла гладна згрчених усница и отворених очију. Гледала је у мајку која ју је непрестано њихала.
-Излази ван- поново се продерао и ускочио у вагон газећи наша тијела док је пружао руку ка њој. Ђоном чизме згазио ми је прсте руке и почео сам гласно да плачем, покушавајућ да извучем руку. Тежина тијела и бол су били несносни. У једном тренутку притисак је нестао и схватио сам да је извукао мајку и мртву бебу ван вагона. Она није испуштала бебу из наручја и сво вријеме се њихала, као да је успављује. Отргао јој је из наручја, и бацио на влажну и хладну земљу. Мајка је испустила болни крик и сагнула се да узме њено мртво чедо. Шчепао ју је за косу и свом снагом кундаком пушке, ударио у потиљак. За један трен ока,видјех је са рукама уздигнутим ка небу. Низ врат јој се сливао танки млаз крви и спуштао низ надланицу која је у једном часу као откинута млохаво висила. Челом је ударила у тврду земљу. Разгорачене очи су гледале у правцу њене бебе. Отворио сам усне из којих није излазио никакав звук. Мајка ми је руком затворила уста да се не чујем. Сјећам се да сам је угризао у страху .Није се ни помјерила.
Наредио је свима да изађемо из вагона ,бришући крваве чизме о траву.
Чврсто сам стезао мајчину руку осјећајући како јој тијело подрхтава као у некој тешкој грозници. Наредио нам је да два по два формирамо колону и кренемо за њим. Мајка ме није испуштала из њене руке. Сјећам се како јој је длан био врео и пожелио сам да никад не извуче руку из мог малог, дјечијег длана.
Нисам више осјећао ону несносну жеђ нити бол у руци. Као опијен кретао сам се поред мајке ,не знајући куда нас воде. Осјећао сам се сигуран поред ње.Окренуо сам се и угледао натпис на вагону којим смо довезени. Писало је
-Труло воће-
Кретали смо се у дугој колони и стигли до каменог улаза на коме је писало
-Радна служба усташке одбране
Сабирни логор бр. III -
Увео нас је у огромну халу, празну и веома хладну. Из бетонског пода је избијала ледена студен и на стопалима сам осјећао зиму. На ногама сам имао сандале са танким ђоном. Тада је наредио да направимо дуг ланац од свих нас и да станемо једни поред других. Рекао је да се налазимо у радном логору Циглана и да ће одвајати жене и дјецу које он буде желио.
Инстиктивно смо се скупили једни поред других, као да смо жељели да се заштитимо. Показивао је прстом на коме се бјеласао дебели прстен указујући кога одваја у страну, а које жене оставља са дјецом. Мале бебе је остављао уз мајке а породиље је одвајао на неку трећу групу коју је формирао са очитим забављањем на лицу. У пространој хали је владао потпуни мук. Нека мртвачка тишина је притискала моје дјечије срце коју је сваки секунд реметио равномјеран ход и звук пета кожних ,војних чизама, те се стицао утисак да је војник посјетио музеј воштаних фигура. Чак су се и бебе ућутале.Чинило се да смо сви задржали дах очекујући кога ће издвојити у страну. У једном тренутку се окренуо према нама двома и ја сам се чврсто прибио уз мајку. Сјећам се њене руке на мом тјемену а онда је он проговорио - Ти! - и показао прстом на мајку
- Изађи из реда.-
Мајка испрва није реаговала и ћутала је привлачећи ме уз свој бок . Осјећао сам како ми срце снажно удара ,помисливши у једном тренутку да ће се распрснути у грудном кошу. Притајена даха напрегнуто сам посматрао охоло лице тог ужасног војника.
- Шта чекаш жентурачо, теби се обраћам. Излази из реда - гласно је повикао уносећи се мајци у лице.
Тада сам подигао поглед и угледао њено,самртнички блиједо лице са неким пркосним сјајем у очима. Чврсте ме је стезала ,несвјесно ми забадајући прсте у ребра . Нисам осјећао бол. Заправо, имао сам жељу да тако стопљених тијела останемо заувијек а ова страшна стварност нестане неким чудом. Неочекивано је подигао руку и јако ошамарио мајку. Крв је облила њене усне али се није помјерила. И даље ме је чврсто стискала попут узнемирене шумске срне која покушава да својим тијелом одбрани лане. Тада је ухватио за косу и гурнуо у страну и муклим гласом проговорио
- А ти ли си једна од оних које неће да буду послушне! Звјерски је посматрао ударајући је рукама по глави и тијелу.
- Не даш ово своје копиле - и хитро се окренуо према мени ухвативши ме за врат као зеца, одигавши од пода ,док сам ногама млатио по ваздуху зовући мајку у помоћ. Тада ме је испустио на леден и тврд бетон. Мајка је,сјећам се,са таквом хитрином чучнула поред мене, стискајући ме уз чврсто себе. Као у сну видио сам како је меснате мушке шаке одвлаче од мене ,док сам грчевито стезао њену бијелу кошуљу не пуштајући мајку. Простор око мене су испунили снажни ударци који су пљуштали по мајци која се покушавала задржати поред мене. У једном тренутку је рукама раздерао њену дугу бијелу кошуљу, и на тренутак су њене груди бљеснуле пред мојим очима, а дугмад као у неком успореном филму падала по поду ,расута попут роја бијелих лептира. Дугмад су поскакивала по бетону урезујући неку језу у моје срце док сам плакао и стискао једно дугме које ми је остало у руци. Мајку је вукао по поду и моје сузе су се наједном осушиле и пресушиле. Чуо сам њен врисак и како ми се кроз болан јаук обраћа
- Бошко сине вратићу се по тебе! -
Након тога су неки војници којих је одједном била пуна просторија, увукли моју мајку у неку другу собу и чуо сам неку грају па врисак ,па опет грају и поново вриске моје мајке који су ме понекад будили из ријетког сна. Никада више је нисам видио, нити сам више икада заплакао. Као да сам грубо напустио дјечачко тијело, а уступио мјесто неком одраслом странцу који је ускочио у моје мало, њежно биће. Схватио сам да сам остао потпуно сам и да једино имам дугме које сам чврсто стегнуо у малу шаку и сакрио у дно срца које је заувијек остало рањено и несрећно.
Труднице су одвели камионима уз повике и псовке.
Одвојили су ме у собу са осталом малом дјецом која су исто тако насилно отргнута из мајчиног загрљаја. Прије него што смо као дјеца спознали љепоту живота, сазнали смо за прерану и тешку смрт док не настане потпуни мрак. Ништа нисмо разумјевали.Нисмо знали шта смо погријешили и зашто смо извргнути подсмјеху, ударцима, људској наказности и патњи.Натјерани смо да се окупамо леденом водом и поскидамо сву гардеробу са себе. Дали су нам неке широке кошуље и тај дан сам остао без својих сандала. Изули су нас и остали смо стајати тако боси, на леденом и хладном бетону. Никада више нисмо имали обућу. Мали дјечак који је у возу тражио да једе, цвокотао је од зиме и неутјешно плакао, да сам помислио да ће једног тренутка пресвиснути. Тај његов плач ми се дубоко урезао у душу. Не сјећам се више ни свих тортута које сам прошао. Сваки дан је изгледао налик један другом. Није било сахрана, само јаука, псовки галаме, бола и на послијетку мук. Тијела се нису сахрањивала већ су се скупљала на гомилу а затим су они лопатом згртали згрчена и мршава тијела, и некада их сами бацали у Саву, а некада, нас тјерали да их бацамо. Понекад су се чули ропци пререзаних гркљана и неиздржљив осјећај смрти који је лебдио над свима нама. Нисмо имали ни основне услове за живот. Дјеца су се смјењивала у годинама које су долазиле. Бебе и мања дјеца су умирала од глади, док смо ми старији некако одолијевали тежим болестима и смрти. Морали смо да сређујемо неред иза мале дјеце која су повраћала, крварила или ишла у тоалет који се састојао од заједничког нужника на хладном бетону. Храну ,која је личила на то, ријетко смо добијали. Често је ручак био цијело једно зрно грашка које је звецкало на дну лименог лончића. Колаче од живог брашна смо гутали као највећу посластицу. Након тога нас је болио стомак а мања дјеца су у боловима и јауку умирала од запетљаја цријева надуваних стомака. Немоћ која је разбијала у комаде свако достојанство кидала се при додиру на бијело ,мајчино дугме. Крио сам га и од осталих затвореника као да сам у малом длану крио мајку коју сам веома често сањао. Некад сам је чуо будан и осјећао њен врућ длан на тјемену, а некад сам је сањао у бијелој хаљини са дугим редом дугмади, са које је недостајало једно дугме.
Те хладне ноћи у којој је хука мећаве злокобно обилазила логор смрти,мајка ми је дошла јасна и тако опипљиво жива. Сигуран сам да нисам спавао ,мада сам често мислећи о тој ноћи ,једино објашњење налазио у силној жељи да је видим и додирнем поново. Чучнула је поред мене као онај дан у коме су је отргли од мене и благо дотакла длан. Отворила га је и рекла
- Добро је Бошко сине, добро је да је то дугме код тебе. Чувај га .Преживјет ћеш Јасеновац а тата и ја смо на много бољем мјесту. Чекат ћемо те али ти нећеш још дуго, дуго доћи за нама. Са тим дугметом сам ја уз тебе иако ме не видиш. Буди храбар и небој се. Моли се Мајци Божијој која је много љепша и већа мајка од било које мајке. Чуват ћете кад ти најтеже буде. -
Онда је нестала а осјећај топлоте на тјемену и тихе радости у срцу и данас тако живо памтим. Изгубио сам појам о времену у данима и годинама који су се низали. Држао сам једнако чврсто мајчино дугме у длану и замишљао како ћемо се срести на том бољем мјесту. Тада нисам могао наслутити на каквом се мјесту налазе њих двоје. Нисам знао да ни да им се стриц придружио.
Низали су се мјесеци један за другим и тек једну ноћ, пробудили су нас гласни повици и нека бука ван собе у којој сам био са десетак мање дјеце. Врата су се отворила и чуо сам више војника како су узрујано разговарали
- Све их побиј, нико не смије остати жив! Све и један траг ових скотова избришите! Они никада нису постојали!
Затим сам зачуо пуцњеве из пиштоља којим су војници убијали дјецу на спавању. Међу њима је била беба коју смо чували и која је била тако тиха и нечујна. Прије неки дан је проходала.
Стезао сам мајчино дугме и не знам како и на који начин сам се нашао у дугачком ходнику којим су мршава тијела бјежала, падала, устајала и прескакала преко оних који су остајали на земљи. За нама су се чули пуцњи и псовке неколико десетина војника.Разгоропађени пси вучјаци кезили су бијеле чељусти и кидали комаде са окопњелих тијела затвореника које су хватали у бијегу. Нека сила ме је гурала у леђа и ја сам се нашао на слободи иза покидане жице којом смо били окружени неколико година.Трчао сам заливен сузама у једном тренутку угледавши призор пред собом, мајку у бијелој кошуљи са кога је недостајало бијело дугме које сам чврсто стезао у руци. На њеном лицу је лебдио лаган осмјех а очи су биле озарене срећом какву никада нигдје нисам видио. Прозирна свјетлост је обавијала њену силуету и опет сам осјетио њен лаган додир на мом тјемену и нестала је . Затвореници који су преживјели ту ноћ и ја са њима, остали смо скривени у шуми ван логора. Пронашли су нас из Црвеног крста и први пут након три дуге године, добили смо прави оброк и топлу ћебад, одјећу и обућу. Многи су плакали .Неки нису преживјели ту радост, неки су умрли надувених стомака преједајући се и трпајући објема рукама храну у уста. Ријетки су имали ту срећу да су се опет спојили у породице. Ја нисам имао никога. Нико ме није чекао ван зидина и уписан сам као ратно сироче. Од све фамилије и породице имао сам само бијело дугме од кога се никада нисам одвајао.
Након тога све је много свијетлије и љепше. Завршио сам школу у дому за сирочад и напустио кад сам напунио осамнаест година. Недуго након тога,оженио сам твоју мајку и стекао наново породицу и осјетио љубав која ми је тако дуго била ускраћена. Дугме кошуље твоје бака Јелене је у дну џепа мог зимског капута и остављам ти га као завештање на сјећање твог дједа Константина и бака Јелене,као и свих жртава Јасеновца, Јадовна ,Старе Градишке која су стратиште ужасних страдања и срама једне људске епохе и цивилизације. Колико хиљада бетоном заливених тијела никада неће бити пронађена. Колико кремираних тијела се неће моћи доказати. Тачан број жртава се никада неће моћи установити. Око неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома заувијек леже као нијеми вапај и обавеза да се никада, никада не забораве и да никада не смијемо бити немарни према крваво и скупо стеченој слободи. Јер шта смо урадили ако их заборавимо? Учинило смо већи злочин над њима него непријатељ у униформи који нас је снажно мрзио.
Запамти кћери и имај на уму ријечи које је Свети Симеон Мироточиви оставио у аманет о гробовима предака
- Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ
Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.
А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.-
Узми ово бакино дугме и нека ти буде живи споменик на све страдале скупа са њом за четири године рата. Упали свијећу воштаницу за душе мучене да би се и они пред престолом Живога Бога молили за тебе и твоју породицу. Слобода је крвљу натопљена и крвљу се мора бранити ако опет буде нападнута. Кћери моја...
И тако..
Сваког 11.августа Нада сједи на ушћу Саве у Дунав са упаљеном дебелом воштаницом у руци. Ријека Сава, једино мјесто гдје у мислима цјелива гробнице њених најмилијих. Дједа Константина, бака Јелене ,стрица Димитрија и свих мученика које је из Јасеновца прогутала мутна, валовита и крвава Сава. Могло се са леша на леш прећи ријека, толико их је било побацаних. Као живи мост на Сави и вјечни споменик невино страдалих Срба, Рома и Јевреја.
И док у свој загрљај Дунав прима Саву и скупа хрле ка Црном мору, на Надином длану се бјеласа једно мало бијело дугме; једина "имовина" коју је понијела из дома Митровића и то педесет година послије оног страшног августа у Другом свјетском рату. У истом вијеку опет исти догађаји. Опет "црне кошуље" као онда, и повици војника са псима уз војничке чизме. Бијело дугме бака Јеленине сељачке кошуље су опет стегнули нечији длани. Као некад очеве, Надине руке су стезале ту малу реликвију која јој је помогла да искочи кроз прозор ,када су се на вратима њеног дома у Славонији појавили војници сијући смрт и нови крвави пир. Срце јој је лупало снажно као онда очево када се,онако мали, привио уз мајку. И док је преко стаза и богаза јурила ка Мајци Србији, у згрченој руци је чврсто стезала бијело дугме које јој је дало снаге да издржи све тадашње и будуће тешкоће
Вјечна памјат нашим мученицима
