РАСТАНАК

Мислила сам ти вечерас написати 

најљепшу љубавну пјесму.

Сјећаш се,

као некад 

узимала бих перо и гледала

у твоје зјенице.

Сликала бих ријечи пастелним бојама

опточеним љепотом ћутње

о далекој раскоши наше

 непролазне љубави.

Обожавао си занос

 којим сам утискивала сваку ријеч,

свако слово твог имена 

у наша пожаром захваћена тијела.

Након тога би ћутао.

Лежали би загрљени у мраку

да ти не бих угледала тугу

која би ме заплашила.

Знам, ћутао си ту лаку дрхтавицу

поновног и ко зна ког по реду

 обећања,

 да ћемо ускоро 

без страха припадати једно другом.

Јутром,

 ти си ишао њој,

ја се враћала њему.

У сваком новом растанку

кидале би нам се ријечи.

И годинама тако.

Последњи пут сам сољу 

са твога тијела

солила дубоку рану старих обећања.

Знала сам да је овај пут

заправо последњи.

Смијала сам се 

да те не подсјетим 

на тугу која је подругљиво 

лежала између нас.

-То се младост у теби распалила- 

рекао си занесен тренутком 

оћутећи,   

да сам већ старица 

увенула у нади 

да ћемо икад бити скупа.

На радију неко Превера рецитује

-Живот раздваја оне

оне, који су се много вољели-

Слика преузета са гоогла

ЖЕЉА НАДМУДРИ МАЈКУ ПРИРОДУ

 Прича о сину Наполеона Хила  је истинита и аутентична! ⬇️🔻 МИСЛИ И ОБОГАТИ СЕ

Са свјежим букетом црвених ружа умотаних у прозирни целофан у коме се налазила порука љубави мом тек рођеном сину и супрузи, журио сам до болнице.

Тек што сам изашао из таксија, топли зраци Сунца су ме помиловали по коси и лицу и  осјетих неизмјерну радост. За неки тренутак ћу први пут угледати плод љубави моје супруге и мене. Нашег малог човјека!

Мирис асепсола у болничком холу ми загуши носнице и пожурих до лифта. Трећи спрат ће ме довести до оделења на коме су била два најважнија бића у мом животу.

-Ви сте супруг Мери Хил?- упита ме млада медицинска сестра беспрекорног изгледа и љупког осмјеха

-Да, главом и братом-весело се нашалих, могу  ли да их видим?-

На тренутак ме је пажљиво погледала и тај саосјећајни израз на њеном лицу ћу врло брзо разумјети.

-Да,свакако. Обуците овај огртач и каљаче- показа ми руком на ормар у коме се налазило много стерилних,једнократних мантила и каљача.

У освјетљеној соби на кревету поред Мери запазио сам мали замотуљак из кога је вирла ситна глава мог сина.

Имао је затворене очи и напућене уснице. 

Пољубио сам супругу и предао јој црвене  руже које је она веома вољела. Изгледала је исрцпљено и уморно. Учинило ми се да је много плакала. Прије него сам успио да јој се обратим и погледам свог сина, доктор је ушао у собу и позвао ме у службени дио оделења.

-Честитам господине Наполеон, честитам вам рођење сина. Има нешто што бих желио да поразговарам са вама. 

-Реците слободно- напето сам проговорио, нешто није у реду?

- Па заправо и није баш све у реду, одговорио је док смо се кретали ходником до службене просторије.

Видите ваш син је рођен глув и нијем.

- Како за име Бога можете знати да је нијем и глув када је тек рођен!? Бебе колико знам нити говоре а нити чују јасно до неког доба- одбрусио сам нимало пријатно.

- Разумијем Ваш наступ  и волио бих да Вам нешто љепше могу рећи од ове вијести. Наиме, Ваш син је рођен без природног апарата за слух и неће никада моћи ни да прича нити чује. 

Осуђен је на потпуну тишину и мук за цијели живот.-

Оно што сам чуо из уста доктора ме је потпуно поразило. Зурио сам у њега неколико тренутака потпуно затечен и неспреман на такву вијест. Никада се нисам сусретао са таквим случајем а најмање сам очекивао да ми живот баци такву рукавицу у лице! 

-Има ли наде да икада чује и проговори? -

-На жалост нема за сада. Можда некада кад медицина буде толико узнапредовала да створи идентичне  уши које ће преносити звук, до тада...- 

Оспорио сам докторово мишљење. Имао сам право на то... Ја сам дјететов отац.  И ја сам такође дао своју изјаву и мишљење, али сам то урадио тихо и нечујно,у дубини свога срца.

-Све ћу учинити да моје дијете чује и говори. Природа ми може послати дијете без ушију али ме природа не може натјерати да прихватим њену ћуд не покушавши одговорити том изазову. У својој глави сам знао да ће моје дијете чути и говорити. 

Како?  Не знам, али знам да мора постојати начин. Како је природа мог посла -мотивационог говорника била да људима уливам храброст и горућу жељу за успијехом, знао сам да ми је на неки тајновит начин ,живот бацио ту гвоздену рукавицу у лице,коју сам морао побиједити. Присјећао сам се ријечи којима су се ориле сале пуне људи који су ми вјеровати

-Читав поредак ствари је да  нас учи вјери! Ми само треба да послушамо. Ако будемо правилно ослушкивали, чућемо ту несаломљиву  снагу у само једној ријечи

ЖЕЉА! 

А ја сам више од свега желио да моје дијете чује и говори!- 

Од те жеље никада нисам одустао за сво вријеме рада са мојим сином. 

Држао сам се мисли којом сам се у личним ,ранијим "биткама" водио.

- Не постоје ограничења која се не могу срушити! Постоји само ограничење које сами поставимо у свом уму. Таква ограничења нико  и никада извана не може побиједити!- 

Дошло је вријеме да то примјеним у свом животу.

На кревету испред мене, лежало је моје новорођено дијете без природног апарата за слух.

Чак и када би говорило, несумњиво је обиљежено за цијели живот.Несумњиво! Ово је било ограничење које дијете није могло да постави у свом уму.

Шта сам могао да урадим? Одлучио сам да нађем начин да улијем у срце и главу мог сина,жељу да чује и говори, без обзира на подвалу који нам је природа смјестила. Морам наћи начин да га увјерим да је његов хендикеп заправо највеће преимућство које је по рођењу могао да добије. Да је заправо прави миљеник живота. -

Док сам о томе размишљао све у мени се бунило на такав изазов и ни сам нисам знао како ћу заправо тако нешто да постигнем. Побиједити његов хендикеп, значи побиједити природу која је у мом случају била потпуно неблагонаклона. О томе нисам никоме говорио. Сваки дан сам се у себи изнова и изнова закљињао да нећу прихватити синовљеву глувонијемост.

Како је растао и почео да опажа ствари око себе, примјетили смо да има низак степен слуха.Када је дошао у године када дјеца обично почињу да говоре, није покушавао да говори, али смо по његовим реакцијама могли да примјетимо да је неке звукове могао да осјети. То је било све што сам хтио да знам! Био сам убеђен да ако може чути макар и врло мало, можемо развити и већи капацитет слуха.

-Тада се десило нешто што ми је улило снагу. Дошло је из сасвим неочекиваног извора.Купили смо грамофон. Дијете се одушевило. Када је први пут чуо музику  пришао је уређају и рукама се придржавао за грамофон. Прислонио је главу на сто и помјерао се лијево- десно у такту музике.

Примјетили смо да су постојале неке мелодије које је са посебном радошћу слушао. Мећу њима је била пјесма 

-Далеко је до Типерерија-

Тај дан је сатима и сатима слушао ту  пјесму, зубима ослоњен на машину на којој се по козна који пут вртила иста мелодија.

Тада у то вријеме, још увијек нисмо знали оно што је природа, та иста мајка или маћеха у његовом случају, објашњавала нечујно нашем сину.

-КОСТИ ПРЕНОСЕ ЗВУК-

Убрзо пошто је присвојио грамофон могао сам примјетити да је мене могао сасвим јасно чути ако сам уснама додиривао његово тијеме или потиљак док сам говорио.Ово откриће ми је дало неопходан медијум помоћу кога сам још чвршће одлучио да улијем мом сину жељу која ће га довести до бијелог усијања да проговори и да нормално комуницира са нама!

Свако вече сам му причао приче и примјетио сам да ужива у њима, умирен и ослоњен на мене. Држао би ме за руку док сам му уснама наслоњеним на његово тијеме, говорио да је посебан. Измишљао сам приче у којима је јунак управо он и тим причама сам додавао драмски тон, када сам га сусретао са животним изазовима у  којима  му  је веома отежавао тај његов хендикеп. Седели би тако један о другог наслоњени док би га припремао на живот који је испред њега, нимало лак.

Да се моја жеља и упорност исплатила, показао је један нарочит дан у коме сам осјетио побједу над мајком природом! 

То је била највећа лична побједа која ме је увјерила да нема тога што порука преточена у жељу не може остварити! 

Са непуних девет година наш син је одлучио да преузме ствар у своје руке пошто нас је неколико пута прије тога упућивао на то да жели да продаје новине и заради свој први новац.

Моја супруга се није слагала са тим плашећи се да ће угрозити свој живот јер није могао да чује аутомобиле нити било какву  опасност.

Но,тог дана када смо нас двоје отишли у госте на неколико сати,оставивши га са послугом, он се искрао кроз прозор, и код бакалара код кога смо куповали рибу и који је становао преко пута нас, позајмио  шест гроша за неколико примjерака новина. Продао је све новине по већој цијени,  вратио главницу и поново обрнуо неколико  кругова  и наново  и наново све продао. Бакалару је вратио позајмицу и за себе задржао читав један долар! Први зарађен долар! 

Када смо увече нас двоје дошли он је спавао, чврсто држећи новац у руци. Када је мајка видјела тај новац ,заплакала је! 

Заплакала је јер је у његовој побједи видјела малог ,глувог дјечака који је могао да страда у саобраћају. 

Замислите да јој се прва побједа нашег сина учинила тако неприкладном!

За разлику од ње, ја сам се гласно и срећно смијао! Знао сам да смо на правом путу и да жеља подржана вјером, не познаје ријеч - немогуће! 

Приче које сам му причао нашле су пут до његовог ума и развиле су вјеру, машту и жељу да успије! Мој син је био на правом путу да побиједи природни недостатак. Оно што је природа одузела, он је надомјестио вјером и жељом! Схватио сам и још једну важну чињеницу да је синовљеву вјера у мене довела до запањујућих резултата! Није посумњао у оно што сам му говорио.Продао сам му идеју да има посебну предност у односу на старијег брата и осталу дјецу.Повјеровао ми је, и сходно томе се и понашао! 

Примјетили смо да се дјететов слух све више изоштравао, поред тога није се више осјећао нелагодно у друштву друге дјеце, због своје недаће. Оно што сам и ја научио од свог сина јесте да хендикеп може да буде одскочна даска за унутарњу снагу и развој, осим ако у старту није прихваћен као недостатак и  лична немоћ.

Мал,глуви дјечак је прошао кроз основну, средњу школу и факултет а није могао да чује своје наставнике,осим ако би викали из близине.Није ишао у школу за глуву дјецу. Нисмо му дозволили да научи језик знакова. Били смо одлучни да треба да живи нормално и да се дружи са нормалном дјецом. Остали смо доследни том ставу иако нас је коштао многих жучних расправа са представницима школе. Док је ишао у средњу школу пробао је један електрични слушни апарат, али му није био од користи. Током припреме за последњи испит на факултету, десило се нешто што је представљало посебну прекратноицу у његовом и нашем животу, и што је обиљежило читав његов будући живот. Чинило се да је опет сасвим случајно дошао до слушног апарата, који му је послат на пробу. Није му се журило да га испороба због разочарења у сличну направу. Готово нехајно  ставио је апарат на главу и гле чуда! 

Као неком магијом први пут у свом животу чуо је нормално као и свако други који је имао потпун слух. Ослушкивао је по први пут звук и пјесму птица одслонивши се  на прозор,посматрао је аутомобиле које није само гледао. Чуо их је! 

Чуо је гласове пролазника и дјеце, лавеж паса. Пресрећан због тог открића викао је да чује сопствени глас. Да и други  њега чују. Трчао је по соби укључујући урећај један по један и слушао! 

Слушао је музику на радију, вијести на телевизији, отворио је славине и ослушкивао шум воде. Док је вода текла из чесме низ његово лице је текла бујица суза. 

Отрчао је до телефона и позвао мајку на посао.

Први пут је чуо њену боју гласа и шта му је говорила!  Сутрадан је савршено добро чуо шта је професор говорио на предавањима. Раније је могао да их чује само ако су веома близу њега ,а сада их је чуо и на раздаљини, као свако са слухом који је потпуно здрав. Први пут је могао и он да разговара са другима а да нема потребу да вичу или га држе за руку док говоре.

Одбивши да пристанемо на грешку природе која нам је послата ,побиједити смо њену ћуд практично примјењивши једину могућу истину.

-Жеља потпомогнута вјером не познаје границе! 

Жеља је почела да исплаћује дивиденде али то још увијек није значило потпуну побједу. 

Требао је да добије материјализовану потврду да је његов хендикеп послужио као одлична подлога и примјер да другима пренесе своју причу и необичну снагу коју је овај момак храбро показао.

Но, када имамо довољно храбрости и дрскости да се ухватимо у коштац са изазовима, Бог пронађе пут да нас изведе на стазу пуну сунца и свјетлости! 

У опијености и срећи коју му је апарат донио, написао је један дан писмо произвођачу апарата у коме је детаљно описао своје искуство и живот до дана кад је апарат отворио за њега посебан свијет.

Нешто у његовом писму, нешто што можда није било у редовима него између њих, утицало је на одлуку компаније да га позову да их посјети. 

Када је дошао у фабрику, и док га је главни ињижњер проводио кроз одељења гдје су се правили дијелови за апарате, синула му је идеја или инспирација, назовите то како хоћете, и предложио им је своје приједлоге успут их упознајући са неким потпуно другачијим свијетом!

Одушевљени таквим примјерком упорности, вјере и снаге, одлучили су се за понуду каква је могла доћи само из  Божије корпе онима који довољно дуго и довољно упорно куцају на врата, знајући да ће се отворити кад- тад!

Дошао је дан када је наплатио дивиденду од живота у новцу, срећи и могућности да помогне и другима којима живот,само наизглед  није био наклоњен. 

Поклон који је чекао такве изабранике среће је био много скупљи и већи од оних који нису добили такву животну понуду! 

Представио је руководиоцима своју идеју да милионима и милионима глувонијемих помогне преко њиховог апарата.

За такву помоћ требао му је добар план што за њега није представљало проблем, с обзиром да је од почетка научио да унапријед сагледава рјешења.

Мјесец дана је буквално легао на задатак како да научи остале да чују и разговарају помоћу слушног апарата, да им улије жељу и самосталност која ће их потпуно сврстати у здраве људе. 

Када је све темељно сагледао и испланирао отишао је у компанију са својим идејама.

Одобравање и одушевљење запослених је кулминирало платом какву ни ја нисам имао. Не само, да је нисам имао, него сам могао само да сањам о том износу. 

Након тога ме је позвао на састанак са полазницима његовог течаја на који се одазвало око стотину глувих људи разних годишта. Кренуо сам са  радозналошћу и сумњичавошћу, какав мора да буде тај састанак и разговор.

Оно што сам видио и чуо ме је увјерило да све прошле године које смо Меги и ја уложили у наше глувонијемо дијете, није било узалудно. 

Све нам се вратило кроз живи примјер вјере и горуће  жеље нашег дјетета да надмудри природу ,снагом датом од Бога ,која је у свима нама ако само одлучимо да  савладамо сваку немоћ. 

Труд последњих двадесет година је сијао пред мојим очима у таквој снази, бриљантним реченицама и снази коју је показао тог дана пред публиком жељном успјеха.

Слушао сам о методама које сам му лично ја све ове године  уливао у њега и схватио сам тог дана да је мој син бољи и успјешнији него што ћу ја икада бити! 

Заплакао сам гледајући пред собом израз божанске моћи и љубави чак и када ти ништа није наклоњено.

Од ништа, што ти живот сервира, оствариш свемогуће, када одлучиш да загрлих снагу жеље и вјере! 

Alex Saška

ВОЗ ЗА СРЕЋУ

 

Зар да један љетни пљусак изазове
оволико немира који су  очито само утишани лежали толике године?  Чини се да их човјек свјесно конзервира, као што склања неку драгу али изношену кошуљу, која неће бити  одбачена само зато што се у њој уплео први љубавни састанак, успјешно обављен разговор за посао, горке сузе отрежњења, дуго планирано путовање на море, и ненаметљиви комплименти дјевојке у шареној,цицаној хаљини. Како знају те наизглед обичне природне појаве,попут љетног пљуска, да потресу цијело биће и одведу те далеко сеоским шинама којима тутња воз уз чежњиво оглашавање и писак неслућених прича које се дешавају у купеима, док клопарају точкови огромне жељезне машин

Питам се како је могуће да толика машина стане у душу једног човјека

Да се ту угњезди и заволи као да је жива.

Лукаво и притајено провлачиле су се мисли Петру, оном некад малом дјечаку, док је стајао на тућој земљи присјећајући се своје плодне земље коју је напустио прије тридесет година.

Дан љетњи као данас

Од мале сеоске куће до пруге,стотине дјечијих корака и безброј хљебних мрвица са дебеле кришке домаће,мирисне погаче ,умјешене баба Грозданиним длановима, меким попут његове љубави за њу

-Хајде бабино,сад ће воз,хајде да им машемо. Нека виде путници каквог јунака баба има. Какву делију!

Баба иако полуписмена имала је више педагогије и психологије у себи,него већина школованих који се упознају кроз живот. Баба је намјесто главу, укључивала срце у коме је становао и здрав разум!

Из њеног срца је текло сво знање и тако је вјешто знала са Петром. Знала је да га умири за час посла, да га лијепим постиди да га пече њен благ поглед па дуго плаче кријући се од ње и љутећи се на себе, знала је да га заинтересује за учење да му се у том дјетињем повјерењу према њој, чинила тако свезнајућа и  паметна, паметнија од икога кога је познавао па је желио да учи, учи и задиви и он њу својим знањем.

И учио је и растао и преносио своја знања баби која га је светом пажњом слушала и дивила се љепотама држава које никад неће видјети,али ето преко Петра сазнаје, и чудила се чудном свијету који прави куће у близини вулкана и запиткивала о Холандским лалама које је гледала у атласу и  Француском жутом Мускату, кога је пожељела имати у свом дворишту, па да прави сок за њега а вино за њену душу

Присјећао се Петар колико је био узбуђен када је преко учитеља у другом  основне, успио да донесе чокот лозе да је баба посади баш код њих, па се хвалила свима  како је баш преко Петра стигло из Француске.

 Посадила их је дугом стазом која је водила од куће до пруге којом је саобраћао воз  Београд- Бар

-Благош баби, кад ти и ја идемо да машемо  возу, нека нам успут стаза мирише и нека виде сви мог делију и какво Француско грозје имамо, говорила је баба са свечаним поносом у гласу, милујући његову косу

  Посвећеношћу равној мајци која узгаја чедо, његовала је  лозу   чекајући и прве плодове

И стигли су једног августа,крупни,сочни жутозелени плодови пуни мирисног сока

Кренуше од куће до пруге да машу  и  радозналим и незаинтересованим  путницима који су их посматрали кроз прозор брзог воза. Како су се појављивала лица једних, тако су их замјењивала лица нових и нових путника који су одлазили са писком воза у неке њихове даљине.

-Петре-проговори баба посебном бојом гласа која скрену Петру пажњу са пруге на бабу

-Први ћеш добити грозје, ти си га и донио- па покретом опрезним и одмјереним узе ножић и полако,као да вријеђа лозу, одреза велик и тежак грозд. А он мирише на ништа томе налик,не би ни сад могао да опише тај мирис. На зоре у његовој башти, на баба Гроздин осмјех, на њену меку руку, на Француску и Србију ,на кућу и дјетињство, на шетње са бабом до пруге и на мирис воза који је носио са собом све те људе иза стакала које је посматрао са неком чежњом која се претварала у жељу да и он сједне у воз.

-Баба-проговори Петар сласно гутајући зрна добијена  из бабине руке, - куда иду сви ти људи сваки дан? Можемо ли и ми са њима-

- Мали си ти  бабино ,још си мали-

Није га то задовољило па је подигао тон да добије одгово

-Реци ми баба куда сви они иду сваки дан?

-Видиш бабино, то је воз  за срећу-  рече баба са неком пригушеном тугом  у глас

- Воз за срећу? - ускликну задивљено Петар

-Да,воз за срећу. Сви они путују својим жељама и надама да их воз носи до њихове среће, новог посла, има ту дјевојака које журе својим младићима и сви су срећни и насмијани. Возови јуре само због свих њих.-

-Баба, јел то значи да су сви срећни који се возе?

-Јесте бабино, сви су срећни

-Ево га баба, ево га стижее- узбуђено поскакује Петар и упија ту њихову срећу у себе и маше, маше као никада до тад. Показује и грожђе бабино као да их нуди ,па се скоро сигуран да су осјетили мирис ,окрену баби и реч

- Видјели су баба и грозје наше и нас како им машемо. Сви су срећни

-Погледа га баба са посебном топлином у очима и уздахну те више за себе проговор

-Тако ћеш и ти благош баби својој, махаћеш својој баби кад кренеш на посао, а ја ћу те овде чекати и јести грозје кад му дође вријеме-

Растужен Бабином сјетом  брзо рече

-Нећу ја баба никуд без тебе. Ићи ћемо заједно. Нека остану мама и тата, идемо ми скупа

- А куд ће стара баба са тобом- ,насмија се од срца,па га пољуби у вруће тјеме

-Идемо бабино у кућу, сад ће мајка с посла-

И пролазиле  су године и године а оно сазнање да су сви срећни није напуштало Петра никако. Сваки дан су баба и он у исто вријеме дочекивали и испраћали воз Београд -Бар и једнаком упорношћу махали и радовали се њиховој срећи и никада баба није прескочила возни ред, ма колико посла имала.

Петар је матурирао као најбољи ђак генерације и добио стипендију за колеџ. Могао је да иде у Лондон на чувени колеџ који је раширених руку примао младе таленте и остављао их да раде код њих.

-Баба,шта да радим? Хоћу ли ићи у воз среће? 

- Не може ти баба рећи ни иди ни не иди. Ако одлучиш да идеш не заборави своју земљу. Туђинска земља није питома као ова на којој си одрастао. Немају они времена за наше возове, не гледају они благош баби,истим очима на нас.

Остао је Петар ускраћен за бабин благослов  али није му ни забранила да иде. Дугих година у којима је био раздвојен од ње и бабиног имања, родитељске куће, често се присјећао горчине и туге који је осјетио у бабином гласу када је упитао да иде.

-Вријеме је да кренем- на брзину се поздравио са оцем и мајком а баби реч

- Хоћу баба да идеш са мном у воз среће. Хоћу да ме испратиш до Београда. Не могу другачије отићи-

 Погледала га је баба са тугом у очима која га је све године пратила. Оклијевајући реч

-Иде баба да се спреми, не могу те у овим аљинама отпратити-

Мускат је мирисао као ни једне године до тада. Баба је истим ножићем одрезала неколико гроздова,овог пута рука је дрхтала док их је спуштала у раширену кецељу.

- Ех бабино, да можеш како понијети чокот и посадити га тамо. Да тебе сјећа на мене, а мене ће  на тебе овај овде

Долази често својој кући. Тешка је туђина па све и да ти злато посипају за тобом. Немају они времена за све ово наше овде, њихови возови су пуни туге и нико није срећан. Буди срећан и не заборави да нигдје Сунце не грије као овдје гдје си рођен. Не заборави ко си и одакле си

Бог и Свети Никола да ми те чува.

И први пут је Петар са бабом сјео у воз. Њих двоје као некад узбуђени, само овог пута као они  путници које су гледали и којима су узбуђени махали.

Баба се присјећала једне епизоде из виноград

-Сјећаш се благош баби како си нашао оно мало штене у винограду кад смо ишли да поздравимо воз?

-Како се не сјећам баба,добро се сјећам. Молио сам те да га узмем и да буде наш, а ти си рекла  да нећеш дати да га узмем ако не будем схватио да је то живо биће и да није играчка. Да се и према њему морам односити са одговорношћу и љубављу.

Обећао сам да ћу га чувати и водио сам рачуна о њему. Много смо га волили и он нас. Сјећам се да смо му дали име Срећко јер је са нама сваки дан дочекивао воз среће и лајао за њим, све до једног дана кад се од старости није пробудио. Зашто ме баба то питаш

-Знаш ли  бабине очи да сам те тај дан преко Срећка научила да све са љубављу чиниш. Да поштујеш свако живе биће и будеш одговоран и пажљив, организован али и да не заборавиш за срећне тренутке какве смо ми имали у нашем винограду.

Све ће проћи. Сви брзи возови оду и поново дођу али не заборави да се у животу зауставиш и поздравиш све оне који путују и журе. Нека иду својим путем, нађи мјеру да ти је потаман и не згрћи  ни богатства много. Пуно пара отврдне срце па му није ни до чега више. Не радује се ничему и све му мало. - нагло заћута његова баба па га са тугом погледа и задржа сузе у грлу. Осјетио је  да није жељела да га испраћа са сузама већ осмјехом. И сама је говорила да је то воз среће.

Завршио је и колеџ као најбољи стручњак у електроници. Добио је посао у најбољој Енглеској компанији,обишао пола свијета и скоро цијелу Европу. Имао новца да обасипа своју баба Гроздану са поклонима какве никада није виђала, водио је возом неколико пута и кроз прозор су гледали оранице и винограде  Србије.

Неколико пута је  проналазио  неког дјечака, па неколико њих  да му машу али на дјечака и бабу није наишао. Само он је имао посебну    привилегију да има такву живу искру која га је учила љубављу и животу.

Баба Гроздана је напунила деведесет година. И даље је  у очима имала  животну радост коју није дала да се угаси.

Протутњали су толики и толики возови које је испраћала и допраћала и када је Петар отишао. Стајала је и дуго махала брзој машини одлазећи уз тихи уздисај и тугу за њеним унучетом

Петар је по неколико година  знао да не дође. Пресељавао се из града у град из државе у државу 

Као стручњака су га прије неколико година звали на Нови Зеланд.

Када је баба Гроздани рекао да ће бити тамо гдје јој је показивао све оне сочне пашњаке и природна богатства само је рекла

-Све си ми даљи и даљи бабино. Умријет ћу а нећу те се моћи наситити и нагледати-

То је рекла прије четири године

Од тада није долазио.

Прошле године је намјеравао доћи а био је спријечен због вируса и принудног затварања цијеле државе. Нико није могао да путује нити да долази.

А онда су му то топло јутро јавили да су баба Гроздану нашли у винограду мртву. Срце је прекинуло на путу до пруге.

Сузама је у мислима испратио своју животну учитељицу. Вруће сузе су спирале бол која је чупала срце што не може да је види последњи пут и испрати у вјечну кућу. Да дотакне још једном руке које су му резале најмирисније грозје, да јој каже да је требао да се заустави и да нађе мјеру и сједне у воз среће и врати се на земљу и испрати са њом још неки пут возове среће

Да ли су возови среће или туге ,бог би га знао, док у мислима на годишњицу баба Грозданине смрти,пред својом   кућом мирише бујно, мирисно грозје окупано љетним капима кише.

А на листовима, пар упорних капи свјетлуцају попут ситних стаклића из којих се дуга извлачи и оцртава цио један дјечачки живот.

А можда су то сузе баба Грозданиних жељних очију да још једном виде бабиног делију. 

Колико пута су му ти њени дланови били једина ут

ВОЗ ЗА СРЕЋ

Зар да један љетни пљусак пробуди оволико немира који су  очито само утишани лежали толике године?  Чини се да их човјек свјесно конзервира, као што склања неку драгу али изношену кошуљу, која неће бити  одбачена само зато што се у њој уплео први љубавни састанак, успјешно обављен разговор за посао, горке сузе отрежњења, дуго планирано путовање на море, и ненаметљиви комплименти дјевојке у шареној,цицаној хаљини. Како знају те наизглед обичне природне појаве,попут љетног пљуска, да потресу цијело биће и одведу те далеко сеоским шинама којима тутња воз уз чежњиво оглашавање и писак неслућених прича које се дешавају у купеима, док клопарају точкови огромне жељезне машин

Питам се како је могуће да толика машина стане у душу једног човјека

Да се ту угњезди и заволи као да је жива.

Лукаво и притајено провлачиле су се мисли Петру, оном некад малом дјечаку, док је стајао на тућој земљи присјећајући се своје плодне земље коју је напустио прије тридесет година.

Дан љетњи као данас

Од мале сеоске куће до пруге,стотине дјечијих корака и безброј хљебних мрвица са дебеле кришке домаће,мирисне погаче ,умјешене баба Грозданиним длановима, меким попут његове љубави за њу

-Хајде бабино,сад ће воз,хајде да им машемо. Нека виде путници каквог јунака баба има. Какву делију!

Баба иако полуписмена имала је више педагогије и психологије у себи,него већина школованих који се упознају кроз живот. Баба је намјесто главу, укључивала срце у коме је становао и здрав разум!

Из њеног срца је текло сво знање и тако је вјешто знала са Петром. Знала је да га умири за час посла, да га лијепим постиди да га пече њен благ поглед па дуго плаче кријући се од ње и љутећи се на себе, знала је да га заинтересује за учење да му се у том дјетињем повјерењу према њој, чинила тако свезнајућа и  паметна, паметнија од икога кога је познавао па је желио да учи, учи и задиви и он њу својим знањем.

И учио је и растао и преносио своја знања баби која га је светом пажњом слушала и дивила се љепотама држава које никад неће видјети,али ето преко Петра сазнаје, и чудила се чудном свијету који прави куће у близини вулкана и запиткивала о Холандским лалама које је гледала у атласу и  Француском жутом Мускату, кога је пожељела имати у свом дворишту, па да прави сок за њега а вино за њену душу

Присјећао се Петар колико је био узбуђен када је преко учитеља у другом  основне, успио да донесе чокот лозе да је баба посади баш код њих, па се хвалила свима  како је баш преко Петра стигло из Француске.

 Посадила их је дугом стазом која је водила од куће до пруге којом је саобраћао воз  Београд- Бар

-Благош баби, кад ти и ја идемо да машемо  возу, нека нам успут стаза мирише и нека виде сви мог делију и какво Француско грозје имамо, говорила је баба са свечаним поносом у гласу, милујући његову косу

  Посвећеношћу равној мајци која узгаја чедо, његовала је  лозу   чекајући и прве плодове

И стигли су једног августа,крупни,сочни жутозелени плодови пуни мирисног сока

Кренуше од куће до пруге да машу  и  радозналим и незаинтересованим  путницима који су их посматрали кроз прозор брзог воза. Како су се појављивала лица једних, тако су их замјењивала лица нових и нових путника који су одлазили са писком воза у неке њихове даљине.

-Петре-проговори баба посебном бојом гласа која скрену Петру пажњу са пруге на бабу

-Први ћеш добити грозје, ти си га и донио- па покретом опрезним и одмјереним узе ножић и полако,као да вријеђа лозу, одреза велик и тежак грозд. А он мирише на ништа томе налик,не би ни сад могао да опише тај мирис. На зоре у његовој башти, на баба Гроздин осмјех, на њену меку руку, на Француску и Србију ,на кућу и дјетињство, на шетње са бабом до пруге и на мирис воза који је носио са собом све те људе иза стакала које је посматрао са неком чежњом која се претварала у жељу да и он сједне у воз.

-Баба-проговори Петар сласно гутајући зрна добијена  из бабине руке, - куда иду сви ти људи сваки дан? Можемо ли и ми са њима-

- Мали си ти  бабино ,још си мали-

Није га то задовољило па је подигао тон да добије одгово

-Реци ми баба куда сви они иду сваки дан?

-Видиш бабино, то је воз  за срећу-  рече баба са неком пригушеном тугом  у глас

- Воз за срећу? - ускликну задивљено Петар

-Да,воз за срећу. Сви они путују својим жељама и надама да их воз носи до њихове среће, новог посла, има ту дјевојака које журе својим младићима и сви су срећни и насмијани. Возови јуре само због свих њих.-

-Баба, јел то значи да су сви срећни који се возе?

-Јесте бабино, сви су срећни

-Ево га баба, ево га стижее- узбуђено поскакује Петар и упија ту њихову срећу у себе и маше, маше као никада до тад. Показује и грожђе бабино као да их нуди ,па се скоро сигуран да су осјетили мирис ,окрену баби и реч

- Видјели су баба и грозје наше и нас како им машемо. Сви су срећни

-Погледа га баба са посебном топлином у очима и уздахну те више за себе проговор

-Тако ћеш и ти благош баби својој, махаћеш својој баби кад кренеш на посао, а ја ћу те овде чекати и јести грозје кад му дође вријеме-

Растужен Бабином сјетом  брзо рече

-Нећу ја баба никуд без тебе. Ићи ћемо заједно. Нека остану мама и тата, идемо ми скупа

- А куд ће стара баба са тобом- ,насмија се од срца,па га пољуби у вруће тјеме

-Идемо бабино у кућу, сад ће мајка с посла-

И пролазиле  су године и године а оно сазнање да су сви срећни није напуштало Петра никако. Сваки дан су баба и он у исто вријеме дочекивали и испраћали воз Београд -Бар и једнаком упорношћу махали и радовали се њиховој срећи и никада баба није прескочила возни ред, ма колико посла имала.

Петар је матурирао као најбољи ђак генерације и добио стипендију за колеџ. Могао је да иде у Лондон на чувени колеџ који је раширених руку примао младе таленте и остављао их да раде код њих.

-Баба,шта да радим? Хоћу ли ићи у воз среће? 

- Не може ти баба рећи ни иди ни не иди. Ако одлучиш да идеш не заборави своју земљу. Туђинска земља није питома као ова на којој си одрастао. Немају они времена за наше возове, не гледају они благош баби,истим очима на нас.

Остао је Петар ускраћен за бабин благослов  али није му ни забранила да иде. Дугих година у којима је био раздвојен од ње и бабиног имања, родитељске куће, често се присјећао горчине и туге који је осјетио у бабином гласу када је упитао да иде.

-Вријеме је да кренем- на брзину се поздравио са оцем и мајком а баби реч

- Хоћу баба да идеш са мном у воз среће. Хоћу да ме испратиш до Београда. Не могу другачије отићи-

 Погледала га је баба са тугом у очима која га је све године пратила. Оклијевајући реч

-Иде баба да се спреми, не могу те у овим аљинама отпратити-

Мускат је мирисао као ни једне године до тада. Баба је истим ножићем одрезала неколико гроздова,овог пута рука је дрхтала док их је спуштала у раширену кецељу.

- Ех бабино, да можеш како понијети чокот и посадити га тамо. Да тебе сјећа на мене, а мене ће  на тебе овај овде

Долази често својој кући. Тешка је туђина па све и да ти злато посипају за тобом. Немају они времена за све ово наше овде, њихови возови су пуни туге и нико није срећан. Буди срећан и не заборави да нигдје Сунце не грије као овдје гдје си рођен. Не заборави ко си и одакле си

Бог и Свети Никола да ми те чува.

И први пут је Петар са бабом сјео у воз. Њих двоје као некад узбуђени, само овог пута као они  путници које су гледали и којима су узбуђени махали.

Баба се присјећала једне епизоде из виноград

-Сјећаш се благош баби како си нашао оно мало штене у винограду кад смо ишли да поздравимо воз?

-Како се не сјећам баба,добро се сјећам. Молио сам те да га узмем и да буде наш, а ти си рекла  да нећеш дати да га узмем ако не будем схватио да је то живо биће и да није играчка. Да се и према њему морам односити са одговорношћу и љубављу.

Обећао сам да ћу га чувати и водио сам рачуна о њему. Много смо га волили и он нас. Сјећам се да смо му дали име Срећко јер је са нама сваки дан дочекивао воз среће и лајао за њим, све до једног дана кад се од старости није пробудио. Зашто ме баба то питаш

-Знаш ли  бабине очи да сам те тај дан преко Срећка научила да све са љубављу чиниш. Да поштујеш свако живе биће и будеш одговоран и пажљив, организован али и да не заборавиш за срећне тренутке какве смо ми имали у нашем винограду.

Све ће проћи. Сви брзи возови оду и поново дођу али не заборави да се у животу зауставиш и поздравиш све оне који путују и журе. Нека иду својим путем, нађи мјеру да ти је потаман и не згрћи  ни богатства много. Пуно пара отврдне срце па му није ни до чега више. Не радује се ничему и све му мало. - нагло заћута његова баба па га са тугом погледа и задржа сузе у грлу. Осјетио је  да није жељела да га испраћа са сузама већ осмјехом. И сама је говорила да је то воз среће.

Завршио је и колеџ као најбољи стручњак у електроници. Добио је посао у најбољој Енглеској компанији,обишао пола свијета и скоро цијелу Европу. Имао новца да обасипа своју баба Гроздану са поклонима какве никада није виђала, водио је возом неколико пута и кроз прозор су гледали оранице и винограде  Србије.

Неколико пута је  проналазио  неког дјечака, па неколико њих  да му машу али на дјечака и бабу није наишао. Само он је имао посебну    привилегију да има такву живу искру која га је учила љубављу и животу.

Баба Гроздана је напунила деведесет година. И даље је  у очима имала  животну радост коју није дала да се угаси.

Протутњали су толики и толики возови које је испраћала и допраћала и када је Петар отишао. Стајала је и дуго махала брзој машини одлазећи уз тихи уздисај и тугу за њеним унучетом

Петар је по неколико година  знао да не дође. Пресељавао се из града у град из државе у државу 

Као стручњака су га прије неколико година звали на Нови Зеланд.

Када је баба Гроздани рекао да ће бити тамо гдје јој је показивао све оне сочне пашњаке и природна богатства само је рекла

-Све си ми даљи и даљи бабино. Умријет ћу а нећу те се моћи наситити и нагледати-

То је рекла прије четири године

Од тада није долазио.

Прошле године је намјеравао доћи а био је спријечен због вируса и принудног затварања цијеле државе. Нико није могао да путује нити да долази.

А онда су му то топло јутро јавили да су баба Гроздану нашли у винограду мртву. Срце је прекинуло на путу до пруге.

Сузама је у мислима испратио своју животну учитељицу. Вруће сузе су спирале бол која је чупала срце што не може да је види последњи пут и испрати у вјечну кућу. Да дотакне још једном руке које су му резале најмирисније грозје, да јој каже да је требао да се заустави и да нађе мјеру и сједне у воз среће и врати се на земљу и испрати са њом још неки пут возове среће

Да ли су возови среће или туге ,бог би га знао, док у мислима на годишњицу баба Грозданине смрти,пред својом   кућом мирише бујно, мирисно грозје окупано љетним капима кише.

А на листовима, пар упорних капи свјетлуцају попут ситних стаклића из којих се дуга извлачи и оцртава цио један дјечачки живот.

А можда су то сузе баба Грозданиних жељних очију да још једном виде бабиног делију.

BIRAM ŽIVOT

Vremenska prognoza nije obećavala ništa dobro. Crveni alarm je upozoravao na olujno nevrijeme sa mogućom velikom materijalnom štetom na kućama i automobilima.

Alisa je uzdahnula sjetivši se nezapamćene oluje prije nekoliko godina, potpuno atipične za umjereno kontinentalnu klimu Bosne, nervozno svirajući usporenoj koloni automobila ispred nje. Ukoliko ne stigne za pola sata, pomislila je, Žanka će morati ostaviti njene klince same u kući. 

David i Mihaela nisu navikli da ona kasni.

Svaki dan u pola 4 bi istrčavali na prozor, lijepili nosiće na staklo i veselo vriskali, nestrpljivo čekajući da otvori vrata, nakon čega joj se jedno po jedno vješa o vrat, dok ih ona obasipa poljupcima. 

Mihaela, prijevremeno rođena sa sedam mjeseci, imala je vidne posljedice koje su ostavile trag na sluh i govor. Pored toga imala je tikove na licu koje nije uspjevala da kontroliše kada je uzbuđena, uplašena ili usamljena.

 Sjenka tuge pređe preko njenih očiju koje se napuniše suzama.

Mihaela je bila njena slabost. 

Sa četiri godine jedva je uspjevala da izgovori par riječi. 

- Do vraga, kakav je ovo danas kolaps- iznervirano udari rukama o volan, i podigavši pogled ka nebu, ugleda ogroman crni oblak. Izgledalo je kao da se lijeno valja po sve sivljem nebu dok usput kupi sitne oblačiće za sobom, praveći zastrašujuću masu koja se protezala sredinom neba.

Brzim pogledom obuhvati cijelu kolonu pred sobom, i shvati da neće moći stići do pola četiri,ima još svega deset minuta.

Njene misli prekinuše krupne kapi kiše koje su počele udarati po krovu njene Škode.

Kao da se u samo jednom trenuku navukao zastor, cijeli prostor utonu u polumrak.

Snažan vjetar je nanosio kišu koja je svom silinom udarala u prozore.

 Poput fijuka svjetlećih bičeva, munje su cijepale oblake praveći buku, koja je podsjećala na spuštanje krda konja niz planinu.

Grmljavina je gušila zvuk motora automobila koji su mileli po cesti.

Alisa sa užasom pomisli na Davida i Mihailu plašeći se da su ostali sami.

Žanka svaki dan, u pet minuta do pola četiri, ide nekuda, što je dvije godine koliko ih čuva, za Alis ostala tajna kuda juri u isto vrijeme. Na njeno pitanje, uvijek je vješto izbjegavala odgovor.

Sve snažniji i snažniji naleti vjetra udarali su u vrata automobila. 

Kao da su od plastike sa lakoćom ih je gurao jedne uz druge.

-Ako ovako nastavi- pomisli Alisa -ovo će biti oluja neslućenih razmjera a možda čak i tragedija-

Kao da je neko vjetar svom silinom najednom rastjerao, snažni udarci su se čuli po limenim krovovima i vratima te je sav saobraćaj stao. Niko od vozača nije više upravljao svojim vozilima, vjetar ih je poput nevidljivog gorostasa prenosio sa jedne stane na drugu, snažni sudari vjetra i automobila su odjekivali kroz staklo koje se činilo kao paukova mreža. 

Krupan led je padao po staklima i sitni kristali su se rasipali po asfaltu. Čuli su se krici djece i žena, muškarci za volanima su sa naporom pokušavali da drže odstojanje i pravac, no, ti pokušaji su bili Sizifovski. 

Munja je bljesnula na trenutak rastjeravši svu tminu i kao da su svi u trenutku bili u strujnom kolu 

Snažan prasak groma se čuo i plamene lopte su letjele zrakom na više strana. 

Stablo jablana kao da je čačkalica, letjelo je pravo na njih. 

Alisa je osjetila silovit udar u leđa koji ju je gurnuo svom snagom na volan. Shvatila je da se automobil iza nje,zakucao u njena kola. 

Glava joj je poput krpene,ležala na volanu koji je štrčao ispod rasute guste,plave kose. 

Osjetila je da nema vazduha i da joj je sva utroba istrgnuta.

Tanki mlaz krv je curio iz usta 

Bol je bio nesnosan i najednom je sve utihnulo i stalo.

Osjetila je kako poput perceta izlazi iz tijela kao zmija iz svoje košuljice.

Lebdila je iznad svih i vidjela jeziv prizor. Dječiji par cipelica je bio na betonu krv i staklo svuda rasuto a stablo koje je iščupano ,prepolovilo je dva automobila iz kojih su se vidjeli ljudi obliveni krvlju.

Sa užasom je shvatila da je Mihaila veoma osjetljiva i uplašena .

David je tako drugačiji od nje,hrabar i ozbiljan,bila je ponosna na njegov zaštitnički odnos ka sestri.

Tako je ličio njenom Saši, koji je poginuo na cesti dok je čekao da se upali zeleno svjetlo na semaforu.  

Samo što je kročio na prelaz, automobil ga je pokosio i izbio ga iz cipela. Bio je na mjestu mrtav. 

Kada su joj javili doživjela je šok. 

Dobila je trudove za par sati i tako se Mihaila rodila sa sedam mjeseci.

Dok su Sašu sahranjivali, za njen život i život bebe, se borio tim ljekara.

Pokušala je da plače ali je shvatila da nema suza. Bila je spokojna i shvatila je život najednom ,sa takvom lakoćom i mirom. 

Znala je da će se pobrinuti Bog za njenu Mihailu i Davida.

Sa vazdušastom lakoćom jurila je do kuće da 

 vidi šta je sa njima.

Oko kuće je takođe bio nered.

Granje otkinuto i komadi crijepa su bili odasvud rasuti.

Ulazna vrata su bila otvorena i lupala, čas se otvarajuci ,čas udarajući u drvo koje je palo na hodnik. Osjetila je jezu od te škripe i cijukanja baglame koje su držale vrata da ne spadnu.

Vriskala je dozivajući Žanku i djecu ali glas nije izlazio iz usta. 

Shvatila je da je Žanka otišla i ostavila same mališane iako je upoznata sa Mihailinim problemom. 

Lebdila je po svim prostorijama kuće ali djece nije bilo. 

Njeno dozivanje niko nije čuo. 

Izašla je na prozor obilazeći dvorište i ugledala Mihailu i Davida kako zagrljeni čuče u ljetnikovcu.

Mihaila je imala grčeve na licu koje nije mogla kontrolisati i samo je jecala. David je kao odrastao muškarac zagrlio i umirivao. 

Bio je tako pametan a i sam je dijete.

Spustila se do njih i zagrlila ih, ali nisu je vidjeli.

Dozivala ih je i stiskala uz sebe, dok je David prstima češljao zamršenu Mihailini kosu.

Imala je gustu,plavu kosu na nju.

Shvatila je da su djeca od straha pobjegla van,ili je Mihaila u strahu otvorila vrata ili David potrčo za njom...

Bila je potresena i ljuta na Žankinu nepostojanost i neodgovornost.

Plakala je.

Spoznala je odjednom sve o čemu nije mislila do sad.

Život ima smisla samo ako ga svjesno živimo! 

Čemu jurnjava, čemu stres, rad za drugog da bi pustio najljepše trenutke da se bespovratno izgube?

Da ti djeca pred nosom odrastu i ne stigneš ni da zapamtiš njihove nespretne korake i plač kada te trebaju.

A danas su je trebali više nego ikada.

Prisjetila se svog davnog djetinjeg sna da će biti poznati slikar. 

Slikala je fantastčno i nijr joj jasno zašto se odrekla tog sna?

Zašto je svoju sigurnost trampila za snove?

Zašto je svoju individualnost utopila u rulju.

Zašto?

Zašto se nije više posvetila djeci i učila jesnostavnosti od njih?

Tada je zaplakala ,glasno i neutješno. Zar je trebala da umre da bi razumjela tajnu lakoće življenja.

-Mama,mama! Probudi se. Sanjaš nešto, stajao je David uz nju ,ozbiljnog i brižnog lica.

Alisa je otvorila kapke i pogledala oko sebe. 

Nesvjesna živog pulsa koji je dobovao u sljepočnocama ,nekoliko trenutaka je zurila u Davida i opipavala njegove ruĉice,krevet, štipala se po obrazima. 

Glasan plač olakšanja se rasuo po tihoj sobi. 

Pritisla je Davida uz sebe i ljubila ga po kosi, licu, utiskivala vruće usne na njegove oči.

Radovala se životu! 

Živa je! 

Živa!

Sunce se probijalo kroz roletne a miris vruće kafe joj je golicao nosnice. Mihaila je ušla u boravak bosa i još sanjiva od mirnog sna.

Alisa je podigla od poda i zagnjurila glavu u njenu kosu. Mirisala je svoje čedo i osjećala je više nego ikada.

Dobila je nov život i novu priliku koju neće propustiti.

-Ljubavi, šta bi željela da danas radimo? Cijeli dan sam kod kuće-

-Juuupi, znači neće nas Žanka čuvati danas- vrisnuli su oboje od sreće

-Neće,čuvat ćemo se nas troje sami- srećno se osmjehnula.

-Halo- mekim i jasnim glasom se oglasila

-Alisa,ti si-

-Da, Žanka, ja sam. Zovem te da ti kažem da ne trebaš više da dolaziš i čuvaš klince. Dobićeš nadoknadu do kraja mjeseca a imaš vremena da nađeš i drugi posao-

-Zašto, je li sve u redu- osjetila se nelagoda u Žankinom glasu?

-Jeste,ne brini. Sve je sa tobom u redu.

Jednostavno sam donijela odluku da vaskrsnem iz žive smrti i vratim se onome što znam i volim da radim,slikanju i ljubavi. Navrati sutra po novac, ja sam danas u kandžama ovih malih napasnika, ne znam kud me danas vode-