Не иди још, стани на час,
оћути тихо јецај моје душе,
покрени лавину страсти на нас,
јел чујеш, то немири круже
свуд око нас?
Скоро ће јесен и досадне кише
хоће ли нас оживјети та ледена јутра,
студеном зебњом ишчекујем сутра
зар нам ни душе,нису младе више?
Само ме загрли и избриши тугу
унеси прољећа мирисни сјај,
потражи у oчима мојим поруку
и успавану, загубљену дугу.
Само нек ноћас оду сузе,
ко немио и досадан гост,
Могу ли оживјети погажене руже,
може ли те носити порушен мост?
Кажи ми тихо, да не чује нико
склопићу очи у овој љубавној ноћи,
са одласком ове јесење кише
можда ненајављен путник, кани доћи.
Путник са надом у срцу
и росом у оку,
носећи непролазности поруку
истиниту и дубоку.
Остани још ову трепераву ноћ,
не реци да је касно већ,
душа што горко зри,
треба твојих руку помоћ.
