Желела сам да ми отклониш умор са раменá у којима се забадала свака твоја љута ријеч
као оштрица ножа
која је сјекла моју кожу,
моје очи,
моје, некад живо срце,
моје биће!
Стајала сам наспрам тебе
У магловитој сјенци
Kaо извор,
Kaо коријен
Kao корито
И врело
постојања људског.
Као патеница
И као покајница
Као свила
И као чипка
Као трска
И кудеља.
А ти си ме
удаљио
распорио,
засјекао твојом даљином
чак и кад су нам тијела близу
и стопљена у вјетровитом дану.
Ја сам стајала,
чекала,
надала се,
одустала
и поново се родила.
Жене рађају, и опет се изнова роде
окупане и чисте
у слутњи љубави
која лелуја у крошњама голог
дрвећа,
не одустајући од љубави
не одустајући од живота!
Alex Saška
