ТЕ НОЋИ УМРЛА ЈЕ ДОБРОТА

 

  

Дрхти ноћ кo пред клање јагањци,

дан клонуо, мре.

У тами и тишини

са дугачким, црним велом,

човјеку налик, утвара ружна

небеске анђеле расплака

својим злим дјелом.

Из мрачних дубина ,

тамо

гдје борави кнез дна,

обасјана мјесечином

боје наранџине коре,

искраде се једна,

па друга, 

па трећа,

и много таквих прилика,

уз веселу пјесму

и намјеру злу.

Свјетлој невиности у сретање кренуше

и тамну одору са себе скинуше,

бљеснуше  прса гола,

мршава, 

кошчата

ружна и страшна,

док  у рукама дугим

сјајне каме држаше.

Из шупљине мркле ноћи

смрт, леденом

 мртвачком руком

заурла страшним звуком.

Умрла је те ноћи

доброта

обузета лудилом ума,

и посија  смрт

у којој  царова тама,

неумољиво вођена

звекетом ледених кама.

На тренутак, као да се чу     

гласан и звонак смијех,

који се разлијеже

долином.

Заспала  чеда

тек што уснише

 набујале мајчине дојке

преврелог, топлог млијека

и сити,заслађени умирише

глад у  цријевима

од нејела, искиданих.  

Вођени наредбом црног краља

сподобе испружених руку

без дрхатаја једног

покосише цијело поље

божура  њежних, уснулих,

 малих.

Узнемирени гавранови

небом прелетише

и црнилом га засвјетлише

те ноћи,

због дјетињег плача

 дуго, 

дуго гракташе.

Низ руке сподоба клетих

капи топле, љепљиве крви исцурише.

СВРШЕНО ЈЕ! СВРШЕНО

радосно говорише!

Свјежина већ јутарњег даха

мирис крви је разносила,

а кроз густе трепавице

малених, дјечијих глава

голубице небом узлетише.

Божанска туга на земљу се слила,

и небеска кандила попалила,

црквена звона колико их ,

диљем неба има,

 зајечила

и кишу из очију анђела

на земљу спустила.

Иза  дјетињих зјеница,

 падалице брзином  замичу

и небески застор размичу.

- Обуци ме мајко ноћас

у најљепше одјелце моје,

не могу на пут наг

 ледену зиму је у срце

 посијао враг.

Чујеш ли мајко,

анђели

души пјесму поје

која Богу,

ноћас  стаје на длан.

 Свјетлећи као свитац

у овој дрхтавој ноћи

одводе је у вјечити дан.-

Од  дјетињих суза и свјетлости

начинила се дуга,

пространа, велика

највећа!

Испод ње стале

све дјечије главе

у сну заклане,

па свијетле ко фењери златни

у мрклој тмини поредани.

 A, са неба,

 разлијеже се поновни кикот:

- Залуду смијех  вас

сподоба грдних,

који до малочас,

 земљом  се вијо,

ту најгору бол,

 нас слабашних

ипак  није скрио.

Ко каже,да нас неће бити?

Сјаћемо неиздрживим сјајем

и пећи Сунцем вјечитим,

што ће вам

намјесто нас рећи:

-Нисте нас убили,

само сте нас за вјечност

пробудили-! 

 

PROĆI ĆE

Pukle noćas  one dobro ušuškane suze 

 raspolovile se ko zrele šljive u voćnjaku ,

pa zatreperi želja ko lepet krila galeba

koji  krikom razbija tišinu napetog mora 

i pred oluju uznemirenog.

Ogledaju se  misli ko mjesec nad vodom ,

i  poželim tako  da razdijelimo one naše  tajne 

zapletene u nježnom djevojačkom srcu ,

ah, dok sunce skida ruho pred počinak 

ja te poželimim  i samo 

prizivam tvoje riječi  koji si utisnuo u moju kosu,

Srno moja i lane moje . 

Čuješ li  opet onaj stari bluz 

što stiže iz usamljene ulice okupane svjetlošću

 vremešnih fenjera?

Obgrli me poput jutra i otkloni ovaj strah u meni 

da   ću te izgubiti u ovoj gluvoj noći 

kad sve utihne i kad nova  zora noć  raskroji po šavovima, 

reci mi 

hoćemo li je  skupa krpiti i spajati 

pod istim ovim  pokrivačem mirisne lipe obavijeni bršljanom i ladoležom?

Bojim se da ćeš se išunjati  ako zaspem

i zato te čvrsto stežem i gledam tvoj ljupki osmjeh 

dok pjevušiš o leptiru koji je sletio na bijeli  jorgovan, 

i čekajući svoju draganu zauvijek usnio  vječnu ljubav 

koja ne prolazi tek tako.

Ko je od nas  taj leptir noćas, 

Ti ili ja 

ili smo oboje zauvijek usnili tu vječnu ljubav koja je otišla sa onom noći 

i notama starog bluza koje su padale sa udaljenih oblačića? 

Proći će...

U POTRAZI ZA LJUDSTVOM

 

Pokopala sam davna obećanja

i naučila se nositi sa samoćom,

buditi se sama i tiha

sa tugom i čežnjom u srcu.

Prijatelji već su mi odavno

ptice što na prozor slete,

žuto sunce što u sobu kroči

i pospani mjesec što

snove nam šalje.

Okupano posle kiše granje,

u zagrljaj svoj me prima

i potočića žubor meki

otkriva mi tajne svoje.

Pokatkad tek na tren poželim,

vratiti se ljudskom rodu

raširiti ruke prijatelju

i poželiti mu

sreću dobru.

A onda bolna svijest

otkida iz srca stari muk

pa već odavno bješe,

kad je ČOVJEK ČOVJEKU

postao VUK!

SJEĆANJE

Kako su slatka sjećanja

i kako je sigurno otšetati 

u rajske vrtove 

brižno ostavljenih misli

za neka druga, teška vremena.

Glava ti klone spokojno,

ljekovit osmjeh odnekud se pojavi, 

i osjetiš da već postaješ zdraviji.

Tu sigurnu ostavljenu tajnu, 

zabravljenu sa devet ključeva

otvaraš polako, sa izrazom svečane ljepote,

I nanovo postaješ zaljubljen i drag,

i lijep i samome sebi.

Čini ti se da te opet miluju 

one tebi posebne oči,

da osjetiš ona meka usta i drhtaj istinski srećnog bića.

Čuješ silne kucaje srca

i klonulost zaljubljenih ljudi 

nakon nagovještaja prećutne ljepote,

jer razbila bi se draž 

od izgovorene i jedne riječi.

Tek kad bol se iz duše promoli

i suze krenu putevima svojim,

sa uzdahom se nasmješiš.

To je tek sjećanja dah 

izmileo na svjetlo dana 

i učinio da osjetiš se za trenutak 

bolje.

I, makar je davno prošlo

znaš da nekad,

istinski si bila 

voljena! 

ЗБРКАНЕ МИСЛИ ЈЕДНОГ ПИЈАНЦА

 

Сиромашна су моја сјећања,

једва да досежу линију

срамног јуче и чудесног 

некада.

Између та два пута,

кратког и далеког,

вибрира заборав.

Да ли је непристојно заборавити

или је још срамније ,сјећати се

док се мисли боре и рву 

са разумом,

а сузе клизе низ размрљано лице

тишине и ћутње.

Све је поклопила добра капљица

и празна чаша,на столу,

огуљеном и старом.

Кораци се вуку споро до мене

и обузима ме стрепња.

Тјешим се, 

можда сам и данас само мало пијан

ал, иначе,сјећањима

владам.

У то име,наточите ми још једну

да и срамно јуче

и чудесно некада 

избришем.

Можда након тога

успијем погледати себи

у лице!

ROĐENJE

 Riječi se rasule ko prosuti klikeri niz strmu

kaldrmu grada.

Jecaju koraci nespokojnih

i nesrećnih usamljenika

lica dobrote.

Jutros, pod maskama ljudskog,

zloba izviruje sa iskeženim zubima

ko mator pas.

Ostavljen na klupi članak:"

Ubijena, pretučena i zgažena

Istina

smrvljena i nepotrebna

nepoželjna i protjerana

jer opominje savjest

o licu i naličju

mase."

Uprkos tišini,

jato vrabaca

uznosi himnu

Tvorcu

dok sunce na Istoku

cijepa oblak

i obasjava raspolucena srca

zlih

kao  dama sa finim manirima

koja postidi prostaka.

U masi se izdvaja prosjak

sa licem djeteta,

koji više nudi od onih

koji mnogo imaju.

Unizeni i prognani nikog ne mrze,

pa ipak se smatraju

opasnim.

Gospoda nude slatku riječ

koja uprkos tome

prostački zvuči.

Tek njihovom igrom se opijaju

duhovi tame

bez sluha za umjetnost

Života.

Radja se nada i vjera u Ljubav.

U mekoti draperije

najfinijeg pliša

i ples opojnog zvuka frule,

čuje se plač novorođenog

Čeda.

Klepet andjeoskih krila

širi blaženstvo i nježnost

Majka je jutro i to sivilo grada

obojila čarobnom bojom.

Na svijet je donijela 

BOGOLIKOG ČOVJEKA

ЖЕЉА ПРОВИНЦИЈАЛКЕ

 ЖЕЉА  ПРОВИНЦИЈАЛКЕ

 Не пуштај ме саму,

 мене провинцијалку са срцем

 дјетињим и чистим 

 у тако далек свијет.  

  Тражиће  моје очи улице градића

 у коме се ромор киша 

 претвара у смијех,

 и прољеће не мирише  нигдје тако опојно,

 као ово овде.

 Залутаће  моје срце 

 у коме процвјетале  трешње миришу,

  и тражећи  лица позната 

 уплашиће се ,нашавши 

 само горке и празне очи

 са изразом изгубљене радости.

 И нећу бити срећна,

 сједићу тако сама 

 и немирна,

 ослушкујући  кораке твоје,

  пуна зебње и наде.

 Ако ме некад будеш потражио,

 наћи ћеш ме тамо

 у оном  гиздавом винограду

 док у дланове скупљам 

 мјесечеве мјене, 

 чекајућ Тебе.

 И док течем према теби, 

 подари ми макар пријатељски стисак,

 и једноставно,

 само ме загрли. 

 Алекс Сашка