Оно чиме сведочим ова прошла два дана, јесте ваша огромна пажња и заинтересованост за моју причу, "Бијела дугмад" коју сам поставила, представљајући уједно и своју збирку приповједака " Приче из старе шкриње", у којој се и ова прича налази, међу мноштвом осталих животних приповједака. - Ово је прича о животу, тешком и немилосрдном животном путу Јасеновачког логораша, тада седмогодишњег дјечака, Бошка Митровића, и свих великомученика у сабирном и наводно, радном центру, "Циглане" гдје је на мучки и зверски начин изгубило животе преко 800.000. Срба, Рома и Јевреја, међу њима, желим да нагласим, највише Срба, око 700.000, мада тачан број на жалост неће моћи никада да се утврди. Причу по допуштењу Бошкове кћерке Наде сам написала и објавила прије, отприлике три године. Од тада је неколико пута награђивана и добила чак могућочност евентуалне екранизације, али отом - потом. Ово није хвалоспјев, није то моја природа, ово је обраћање сасвим другачије потребе. Желим да вам изнесем захвалност, огромну захвалност за невероватно интересовање и бројност свих вас који сте преносили причу, читали или лајковали. До овог тренутка прича " Бијела дугмад " је достигла бројност читања и невероватну цифру - 4.055! Преко четири хиљаде вас је осетило важност ове теме, преко четири хиљаде вас је прочитало причу а 550 људи је поделило причу са својим пријатељима. Ово је за мене чудесан доказ да нисмо имуни, безбрижни и спокојни у вези српске страдалне историје и оних који су кврљу и тешким мучењима натопили слободарску земљу и нашу Отаџбину. Да није ријеч о тек пуким лајковима тврдим и знам, јер толике приче сам објавиљивала и нити једна није достигла ни приближан број прегледа и читања. На мом блогу је прича " Бијела дугмад" достигла број од 7888 читања! Ко има блог, зна да ту нема преваре и да је прича сигурно читана. Остављали сте и коменатре испод сведочанства о Бошку, и желим да вам одам поштовање, моје велико поштовање, јер ово што радим је ослобађање истини пута, што није лак задатак и није нимало угодно кад су овакве теме у питању. Мој профил није јавна страница, већ лични фејсбук профил и не знам да је ико доживео овакво интересовање за неку објаву, као што је Бошко из Јасеновца!Дали сте ми велику одговорност да убудуће пишем, стварам и радим још посвећеније, када су овакве теме у питању. Наши страдалници то заслужују! Наши страдалници не смију пасти у заборав, поготово данас када се никада више није радило на мењању теза, безобзирном, безобразном и опасном по Србе и наш опстанак будући, негирању жртава, брже - боље, мењању историје и покушају да од жртава начине џелате! Данас се краја и ствара нови наратив о Србима који су увек били само слободарски народ и ослободиоци своје Отаџбине, од стране нападача. Србе покушавају начинити геноцидним! Има ли то гдје и може ли то бити, људи моји! Тешко проживљавам све то, јер не дам, не дам да на име и презиме мојих предака, свих мучених и великомучених Срба падне нова усташка рука, неонацистичка и могу слободно рећи сотонистичка! Данас се преговара за столом међу тим кољачима цивилизацијског човека, да се НАМА СРБИМА, потури србосјек, логори за дјецу, Сисак, Јастребарско, Јасеновац, Козара, Доња Градина, Братунац, Аушвиц, " Милосрдни анђео",уранијумске бомбе, несрећна и у историји страдања, најстрадалнија Палестина, уништена и угашена дјетињства,побијена дјеца која су само дјеца, и у Србији и било гдје другдје, само то, невина ,мала дјеца, која су вјеровала " великим" а тако мизерним и малим, школе, вртићи су угашени, дакле, Африка, Етиопија,гладна деца умиру и то ваљда припада нама, нама се још "предаје " одговорност за Либију, Ирак, Иран, Вијетнам, " близанце" и колико у недоглед несреће у свијету од стране ГЕНОЦИДНЕ ТВОРЕВИНЕ И ТВОРЕВИНА! Е, па НЕЋЕ МОЋИ! ЈАСЕНОВАЦ НИЈЕ ЗЛОЧИН, ТО ЈЕ ГЕНОЦИД, и са сваким умањењем или перфидним и болесним мењањем историје у Хрватској се потврђује непокајање и безбрижност, што наводи да би се опет тако нешто могло десити, што су уосталом деведесете потврдиле у "Олуји" ,Бљеску" "Лори" и поновно Славонији... Имам дивних пријатеља и међу Хрватима и Муслиманима. Поштујемо се и јако добро осећамо, јер сви знају да мој наратив није мржња, рат и пакост, већ милосрђе, љубав и истина. И ово моје писање није из мржње нити потребе да се ствара мржња. Кажу " пусти, било - готово" Како да пустим у заборав било које дјете, писал сам и о Палестинској дјеци, јер ме и њихове сузе боле. Истина, истина на светло дана, она ће ослободити ропства ову нашу планету. Сви за злочине, без изузетка треба да одговарају, али док се не ријеши болна и рањена тема ЈАСЕНОВАЦ, нигдје далеко нећемо отићи. Данашње стурктуре мало или готово ништа не чине по питању отварања докумената и архиве ( која је много уништена) али макар резолуција о Јасеновцу и тражење да држава Хрватска преузме одговорност за страдања дјеце, трудница, мајки, стараца и младих мушкараца. Имам документовану књигу " Јасеновац од 41-45 и немам срце ни желудац ни храброст да је отворим, јер је и писање " Бијеле дугмади" било болно и прекидано због велике аритмије коју сам добила. Драги моји пријатељи, сви људи добре воље, ујединимо се за добро. Ја као писац и пре свега потомак "Солунског војника ", не дам да падне црна и густа, лепљива и злобна крв, већ једном је окупан властитом, светом кврљу! Не дам да Срби буду проглашени геноцидним народом, и премда сам немоћна пред " великим", могу макар свој глас да дам и да јаукнем до неба" Та Србија вас је Европо ослободила од ропства док сте читаву једну малу земљу гурнули да боси и у вуненим чарапа прелазе Албанију гдје су се смрзавали и страдавали и од Албанаца. Та Србија је у Другом Св,рату подигла свој глас и донела слободу свом народу , Европи и свету, а највише је страдала у конц логорима НДХ некадашње, Немачке, хитлеровске нацистичке државе и многих држава који су покушали освојити Србију и бацити је на колена. Бугари су у својим крвавим пировима били на понос Немачкој и Аустрији.Ђта је данас са Косметом!? Шта је са српским живљем који је тамо остављен и проживљава хапшења и мучења, силовања!? Срамим се, срамим се оваквог " цивилизацијског" света гдје се дјеца убијау, продају за новац као џак кромпира, убијају, нуде на сајтовима. Срамим се тих и таквих, који би сада да своје прљаве руке о нашу белу прегачу, обришу! Волим живот, волим људе, волим свет, хришћанка сам Правослвана и мој Исус Назррћанин је страдао од таквих који данас распињу децу и све нас трују и загађују. Милосрђе, човекољубље је моје животно било, пулс мог крвотока. Жао ми је свих страдалих ма било које вјере били. Свет и ова планета нема вјеру ни нацију, већ простор, сунчани и велики простор за све нас. Али док се не почне болно кајати за почињена злодјела они од којих све креће, тапкаћемо у мраку, дубоком мраку који не обећава светлост већ слепило и вјечну таму! И још за крај да напоменем да ни једне новине нису пренеле ову моју причу, која је толико објава и читања доживела, што ме не чуди од режимских гласила, преносили су са неупоредиво мањим лајковањима, и објавама много мање важне теме и приче, али " Бијелу дугмад" и моју пјесму " Те ноћи умрла је доброта" нико, никада није објавио од званичних медија, премда сам слала уредницима баш за дане обележавања Јасеновачког пробоја и жртава Јасеновца. Не брине мене то... Ви читаоци сте доказ да истина има свој пут као вода и да прије или касније пронађе отвор и излије се. Ви се не можете ни подмитити нити завести, осећате и прихватате писање оних који вама пријају. Ова прича вам је заиста "крвно" и историјски значајна, хвала вам за то! Захваљујем се свим порталима који су отргли "Бошка и све Јасеновачке мученике" од заборава и немара. Како радили - тако нам Бог давао. Како чинили - тако нам Бог судио.

ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ

Зажмурите и замислите овај призор, важно је срцем га угледати и срцем га добро осмотрити. Запазите поголему зелену сочну ливаду, препуну сунцокрета и макова изнад којих се ужурбано устремио рој вредних пчела. Тон вибрирања њихових танушних крилаца се распростире над дремљивим, жутим главама сунцокрета низ чија округла лица се спуштају топле зраке Сунца. Мало даље, дуж меке траве, на непрегледној пољани у шпалиру, стоје стабла крупних, сочних јабука што голицају ноздрве лаганим и опојним мирисом кога меки љетни повјетарац разноси, разноси... Опет, мало даље, као војска , сва до једног, дочекаће вас стабла шљива. Под раменима дрвећа, отежале руке пуне модроплавих , рујних и белих плодова, миришу на пекмез у великој шерпи над “Смедеревцем” који пухће од топлоте ширећи мирис бора, граба и киселкастог, пектинастог мириса што избија из српске џанарике. Читава сељачка соба замирише на српску Војводину, на Шумадију, на Западну, Источну и Јужну Србију, све до равног Космета чија је земља препуна чуда каквог нигдје нема... Некада давно, безброј белих раскошних, меких ,мирисних глава божура, протезало се диљем сунчаног равног Косова поља све до Газиместана. Након Косовског боја поред сваке полегнуте, јуначке главе српсих Лазара и Обилића, изникао је пурпур црвен цвет натопљен крвљу јунака који су за вјечност загрлили своју земљу. После битке, дуго је јечала и хроптала гушећи се у крви, док божур цвеће не прими у себе јуначку крв и постаде црвено. Од тада је божур цвеће за Србе више од цвећа, више од мирисног жбуна меких, црвених глава. Божур цвеће је знате, душа Косовска и Метохијска а Косово и Метохија су душа и срце Србије. Једно без другог не иде. Земља је породила цвеће, а цвеће је плод земље натопљене посебном крвљу што небом дише и проговара. Опет мало даље, само што закорачите у меку траву видећете жути шафран, поља жутог класја што се повијају под лаким загљајем вјетра, жуте клипове кукуруза, жуте маслачке а над њима, жуто Сунце. Та жута звезде у средишту сунчевог система посебно греје земљу о којој вам говорим. Сад тим корацима неколико десетина година тихо и полако крочите уназад, и угледаћете сасвим другачији призор. Растужиће вас предели почупаног класја и сувих клипова кукуруза, све до цесте Петровачке. А на цести Петровачкој, триста дјеце у колони и Марија мала од седам година, што ни мрава није згазила, а сада лежи сићушна мала, на цести Петровачкој, на цести окрвављеној. Даље, тихо, тихо се привуците до гаја, зеленог густиша Шумарица, да чујете незапамћену тишину.Ту ни птице не ремете ред, не прославаљају своје песме, тек крилима штите заувек успаване ђаке што до малопре решаваше тешке задатке, колико може путник ако иде пешке и тако редом. Прегршт истих снова и истих тајни , родољубивих и љубавних, стискали су у дно џепова. И чинило се сваком да ће дуго, да ће врло дуго трчати испод свода плава док све задатке на свету не посвршава. И све то што вам причам, дешава се у једној земљи, Србији, на брдовитом Балкану, гдје је стрељана чета ђака у једном дану. Дечака редови цели, узели се за руке и на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа. Знајте да ту изнад плавог неба и густих зелених крошњи, учитељ још држи час, незавршен час, о храброј чети ђака покошеним мецима у само једном дану. А, сад ослушните набујалу Гомјеницу, Сану, Уну, Саву и Врбас. Утишајте срце да спорије куца, јер може препући под снагом јаука дјеце са Козаре. Гологлава, малена тијела бјеласају су се попут јагањаца на зеленом пропланку, прекланих вратова са престрашеним погледима, под скутом очева капута. Нећете још много морати пешачити, тек чућете клопарање тешких вагона , теретног воза, који превози до последњег животног одредишта мајке са нерођеним чедима у утробама њиним, некој ће се чедо са првим плачем, огласити са врха крвавог бајонета. Њим је живо извучено из мајчине постеље. Почекајте мало, ослушните даље успјенушану Саву, у ковитлацу дјечијих суза испричаће вам све о логору Циглане. И ту се прича још једна крвава бајка о деци и то све стога што су имала јединствено име, наиме, потицала су из рода српског. Свакога дана су у том замку била мучена, уплакана, тучена, изгладњивана, пржена на сунцу, сушена на леденом вјетру и напокон крчакана у огњеним пећима. Не вјерујете ми? Почекајте да вам сама испричају. Нагните се над крваву Саву испрану у девет вода дјечијим сузама, и чућете још много њихових прича . Зачућете како звучи јаук детета коме зенице прже док избељеним погледом, некад сјајним од чуђења и радости, у мраку очних дупљи, тражи мајку да га утеши. Знате, та деца би вам причала о Сиску и Јасребарском да је тамо било лепо, али не желе да вас растужују. Не би ви то схватили, не би схватили ту ружну бајку о дечијем уплаканом свету. И док корачате мученом земљом на брдовитом Балкану, немојте се уплашити од дугачког реда обешених младих мушких тела, која се под леденим ветром њишу, оборених, клонулих глава. Неки од њих би вам испричао да је и гудуре Албанске прешао ослобађајући земљу Србију и читаву Европу од непријатељске чизме. Причали би вам о епском пробоју читаве једне мале земље и залеђеним телима посејаним дуж тих сурових планина, али не љутите се на њих. Нису стигли да вам казују о томе нити о њиховој храбрости у земљи сељака, на брдовитом Балкану. А сад, прислоните руке на уши да вас не заглуши тутњава небеских звери чији мотори брује од дивље глади за уништењем земље, на брдовитом Балкану. Чујете ли, поново се чује дечији плач. То Милица Ракић са плишаним медведићем у руци, на трен заплака и одлети са анђелима у небеско пространство. Батајницом се пролама плач њеног тате, маме, и бате, и све малакса након тога. И авиони као да задовољише своја ждрела, одлетише, оставивши пустош за собом. А тај чудни народ на брдовитом Балкану запева песму која се далеко, далеко чула. Песму о којој се и данас прича. Песму о народу са проседом брадом озареног лика што кроз ланце и катанце драговољно изјављује пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом, да је крив и да признаје кривицу. Крив је што јесте а треба да није, крив је што одавно стоји усправно и гледа у небо, наместо у траву, крив је што се дрзну против кривде, што се крсти са три прста и опет слави своју крсну славу. Крив је што пева, смеје се и псује, што дрско стоји и што постоји, крив је што своје беле куће крај друма не да и воћњаке, трешње руменога цвета, крив је што брани своје а не отима туђе, и зато, зато што треба да не постоји, а постоји! А да ли сте чули за Плаву гробницу? Ту на дну свете воде , где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, прометеји наде, апостоли јада. Јел осећате како море мили, да не руши вечни покој палих чета, сахрањени ту су некадашњи венци и пролазна радост целог једног рода, зато гроб тај лежи у таласа сенци, између недра земље и небеског свода. Зато хоћу мира, да опело служим, без речи, без суза и уздаха меких, да мирис тамјана и дах праха здружим, уз тутњаву муклу добоша далеких. Сад кад све ово срцем осетисте, верујете ли да ова земља сељака на брдовитом Балкану, гдје очеви сахранише ћерке, а мајке синове, гдје се мирис леба ко далеко обећање чеко, а крвник се мукама ругао, може бити зла и геноцидна? Може ли бити штогод тако? Или сања моје срце непребола пуно, сања неистинит и страшан сан у коме се звери у јагањце претворише, а јагањци у несите вукове. Може ли земља отежала и испуцала теретом нежних и драгих тела бити крива? О, ви Злонамерници гладни туђе крви и јаука, манити и луди, лебац сте наш јели, јабуке сте Шумадијске брали, разапињали зјенице српске ко платно, квљу покапано, ћутали на Кривду и Неправду и враћали јој се стотину пута, гледали гдје трпи, страда и умире човјек жив, слушали ропац прекланих грла људских, сад би сте ваше крваве руке да обришете о белу прегачу нашу! Сад би сте Слободана , Милицу и стотине хиљада лешева што као тихи споменици постоје,назвали кривцима, а себе праведницима! Ви би сте мог Добрицу, Исидору, Десанку, Пупина, Теслу, Бранка, Алексу ил Јована, злочинцима назвали! А видесте ли крваво платно што поломљених, здробљених прста, последње наслика Сава? У “ Пијаном броду” гдје сте сви капетани, последњу сте потопили “Берачицу” .Гњурали сте је и гњурали под ледену воду, док вам пред очи није васкрсла нудећи вам из нежне, беле руке сјајну јабуку, чији сјај вам је очињи вид повредио. И сад би сте хтјели поновни Понтија Пилата суд да са Христом распнете све шајкаче и опанке, све видовдане и крваве ране, божуре и жуто Сунце, све свето и несвето, све воштанице и светаца кости, све њиве и коње дивље, све моје и све предака мојих! Док нас разапињете пазите да вас громовит глас питомог песника не заглуши “Поштедите ме коца и конопца И разапните ме на врху планина Ко ваши праоци што су мог Праоца Исуса Христа Назарећанина Ја ћу да гледам А ви зажмурите Иначе ће вам се очи распрснути Од сјаја мог лица Само, пожурите Што пре ме разапнете Пре ћу васкрснути! “