и вуче га, ко' вео, тек вјенчане младе, хитајућ гримизном, мршавом коњу
провлачи се журно до распукле штале.
Вечерас је важно да стигне на вријеме
и спусти прсте на његова плећа
никад ко' ноћас не беше му бреме
журећи Вранцу, што у штали јеца.
Малаксала душа, мршаве сапи,
једва на ногама његовим стоји
Вранче мој, о како те жалим
сребрни Мјесец мукло завапи.
Вративши се са орања и бразде
читав дан уз мало воде и траве
узмичућ бичу његовог газде, суморних мисли, уморне главе.
Вранац што некад снажан бјеше
плаче ко' неко сирото дијете
риђу гриву у очајању тресе
очи му пуне големе сјете.
У штали му нема његове драге
јутрос га болна погледом прати
"проклете мрцине, проклете раге"
газда их охоло почеo звати.
Зашто вас храним љенчуге биједне
како ми враћате доброту моју,
кљусине назадне, маторе, старе
показаћу вам сву снагу своју.
Удара бичем, не зна стати
док Вранац гласно уз боли рже
погледом тражећ драгану своју,
која се уз напор једва диже.
Приђе до њега дрхтећи тијелом
њушком му пољубац даде врео
а длаку јој некад сњежно - бијелу
зелен гној видно појео.
Сруши се пред Вранца, погледа мила
сањајућ жудно ливаде сочне
јаукну Вранац, ко' човјек бучно,
сузе га гуше, души је мучно!
Вечерас му драгу однeсоше негдје
неколико злокобних људи
док слуша тужне, небесне акорде
бол му прободе груди.
Паде на земљу кљусина гладна
не могавши одагнати тугу
очи му уморно уснише срећу
ногу уз ногу, уз своју другу.
Тамо ће негдје на небеској њиви
мирисну траву сочно јести
гдје нема глади ,бича ни казне
туге, бола ни болести тешке.
Мјесец сребрне капи сипа
позива звијезде на последњи пут,
вечерас небом галопом јуре
гримизни Вранац и ат испрегнут.
Ћутите мало ви охоли људи,
злог срца, хладне, опаке ћуди
вечерас Мјесец, звијезде и небо
реквијем за вранце служи!
Пјесма написан по узору на пјесму "Долап" аутора Милана Ракића
