D O B R O D O Š L I C A

@ @@ Dobrodošli na blog Andjeo Čuvar, provedite prijatne trenutke dok ste tu, osjećajte se kao u najdražem kutku svog doma i vratite se svaki put, kada poželite nešto lijepo za sebe. @ @ @

петак, 11. септембар 2026.

ЛЕНКА

 


ЛЕНКА

​Танки, свилени звуци виолине које је гудало извлачило из затегнутих жица толико су занијели Радоша да га преплави сјетна обамрлост и тиха туга душе која га удари посред срца. Заводљиви звуци староградске музике потпуно га освојише, док је напола пресавијен за кафанским столом испијао већ ко зна коју по реду чашицу. Ракија је била опора и љута; клизила је низ грло пржећи утробу, али није могла да дохвати оно мјесто под ребрима гдје је Ленка оставила жиг.

​Присјетио се Ленке. Риђег, стидљивог дјевојчета коју је одбацио желећи „нешто боље” за себе. А то „боље” су биле жене које су се смијале прегласно, одајући сурову простоту коју није могао да спере ни најскупљим парфемима. Користио их је и одбацивао, тражећи кроз њихова тијела онај мир који је имао само поред ње. Ооо, колико је жена само имао... Пребирао је по полубистрој свијести, налакћен на кафански сто са кога је висио напола свучен карирани столњак, док му је поглед тупо лутао кроз дим кафане.

​Савјест га је нагризала деценијама. Болио га је онај давнашњи, охоли мушки ego и поступак према Ленкином њежном бићу. Болила га је њена посвећеност и топлина душе која се тако јасно оцртавала у пару плавих очију око којих су расуто лежале ситне пјегице.

​„Ленка... Ах, Ленка! Гдје ли си сада? Чија ли си? Ко ужива у призору твог јасног и бистрог погледа?”

​На искап отпи још одну ракију, те млитавом руком пијаног тијела позва свираче.

​— Свирај ми „Мркова” — простења.

​Разлегоше се звуци, а пред његовим очима пукоше родне њиве и воћњаци, располовише се зреле шљиве и мирис оног љета у ком је остао да вијори њен цвркутав смијех. Сјетио се те необично лијепе љетне ноћи када је одлучио да јој каже да одлази. Ленка је стајала наслоњена на стабло липе у дугој цвјетној сукњи. Коса јој расута по раменима, густа, риђа у слаповима, очи јасно плаве пуне доброте, а жута кошуљица дрско пуца под теретом бујних груди које се отимају дугмадима. На горску вилу је наликовала.

​— Како си ми лијеп, Радоше — гугутала је, вјешто избјегавајући његову жудњу да је страсно пољуби. — Још мало, шећеру мој, па ће свака ноћ бити наша.

​Заручили су се прије шест мјесеци. Његови су већ спремали дарове. Радош је био „добра прилика” — отац у Аустрији, највећа кућа у селу, паре које никад није сам зарадио. Био је размажен, а Ленка је била спремна да буде његова тврђава. Домаћица вјешта кухињи и везу, вјерна и чиста.

​Те ноћи, мушки бијес и повређена природа помутише му разум. Шчепа је за руке и страсно прислони уз стабло липе.

​— Досадило ми је то твоје „ништа прије брака” — проциједи кроз зубе. — Шта ако не будем задовољан? Као мушко... шта ако ми не будеш одговарала на све моје прохтјеве?

​Ленка га погледа са ужасом.

​— Да ме тако „испробану” и повређену оставиш, је ли то мислиш?

​— Па двадесет први вијек је, забога! — викну он, тражећи излаз из обећаног брака. — Ако ми вечерас не докажеш да ме волиш, нећу те женити!

​Наста тишина. Ленка у невјерици затресе своју главицу, а мирис њене густе косе га омами. Једна њена суза се тада откину и паде право на његову надланицу.

​Радош се нагло тргну. Кап је била толико врела да му се учини да је вршак жара пао на руку и препекао му кожу. Запече га удубини дуске глупо питање: како је могуће да тако вреле сузе не опрже и њене очи?

​Извила се из његовог млитавог загрљаја и побјегла у ноћ. Њен бат, који се спуштао на стазу посуту шљунком, одзвањао је у ноћи тако слично касу његове кобиле коју је некада имао. Обје их је волио, и обје је изгубио.

​Дрхтавом руком узе чашу и стисну је тако јако да му прсти побелеше, па је отресе о под.

​— „Беле руже”... — нареди Циганину.

​Зацвили виолина и глас запара задимљену просторију: „Удаје се моја драга... Да ли ће из ока њена пасти која суза врела?”

​Дотукоше га те ријечи и заплака не обазирући се на погледе. Мушке, тешке сузе одрањале су се из његовог скрханог и од алкохола уништеног бића. Није био спреман на обавезе. Желио је све да искуша, да проживи, а широк пут у пропаст се указивао пред њим — банчење, неодређен правац и очеве паре које су се топиле. Размазили су га они који су му жељели добро, припремајући му све „да се не мучи”. А он се ноћас мучио како се нико његов није мучио.

​Извуче згужване новчанице и баци их пред свираче. Тетурајући се, изађе у тиху, ведру ноћ.

​— Ленкааа! — разлијеже се у ноћи име жене коју је толико требао.

​Вруће сузе су му пржиле очи и капале на дланове којима их је отирао. То га је бол, самоћа и изневјереност пржила. Тек тада је, кроз сопствену опекотину, схватио Ленкину врелу сузу.

четвртак, 11. јун 2026.

ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ

 ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ

​Зажмурите и замислите овај призор, важно је срцем га угледати. Запазите зелену, сочну ливаду, препуну сунцокрета и макова изнад којих зуји вредан рој пчела.
Мало даље, дуж меке траве, у шпалиру стоје стабла крупних јабука,
Одмах до њих, под раменима старог воћњака, отежале гране шљива миришу на пекмез у великој шерпи над ’Смедеревцем
Ова сељачка соба замирише на српску Војводину, на Шумадију, на Западну, Источну и Јужну Србију, све до равног Космета чија је земља препуна чуда каквог нигде нема...
​Некада давно, раскошне, меке главе белих божура протезале су се сунчаним Косовим пољем све до Газиместана. А након Косовског боја, поред сваке полегнуте, јуначке главе Лазара и Обилића, изникао је пурпур црвеног цвета — натопљен крвљу витезова који су за вечност загрлили своју земљу. Земља је породила цвеће, а цвеће је постало душа Косовска и Метохијска. А Косово је душа Србије. Једно без другог не иде.
​Сад тим истим корацима тихо и полако крочите неколико деценија уназад, и угледаћете сасвим другачији призор.
Растужиће вас предели почупаног класја све до цесте Петровачке.
А на цести Петровачкој — триста деце у колони, и Марија мала од седам година, што ни мрава није згазила, а сада лежи сићушна и нема на окрвављеној цести..
​Даље, тихо се привуците до зеленог густиша Шумарица да чујете незапамћену тишину. Ту ни птице не ремете ред; крилима штите заувек успаване ђаке који до малопре решаваху тешке задатке — колико може путник ако иде пешке...
Прегршт истих снова и тајни стискали су на дну џепова, верујући да ће дуго трчати испод плавог свода. У тој земљи сељака на брдовитом Балкану, стрељана је чета ђака у једном дану. Дечака редови цели узели су се за руке и на стрељање пошли мирно, као да смрт није ништа. Тамо, изнад плавог неба, учитељ још увек држи свој незавршени час.
​А сад ослушните набујалу Гомјеницу, Сану, Уну, Саву и Врбас.
Утишајте срце, јер може препући под снагом јаука деце са Козаре. Гологлава, малена тела бјеласају се попут јагањаца на зеленом пропланку, прекланих вратова.
Ослушните теретне вагоне што превозе мајке до последњег одредишта; некој ће се чедо са првим плачем огласити са врха крвавог бајонета, управо извучено из мајчине постеље.
Нагните се над успенушану Саву у логору Циглане — испрану у девет вода дечијим сузама — и чућете јаук детета коме зенице прже, док избељеним погледом у мраку очних дупљи тражи мајку да га утеши. Неће они да вас растужују причама о Сиску и Јастребарском. Не бисте ви схватили ту ружну бајку о дечијем уплаканом свету.
​И док корачате мученом земљом, немојте се уплашити дугачког реда обешених младића и мушкараца што се њишу под леденим ветром. Неки од њих би вам испричао како је и албанске гудуре прешао, ослобађајући Србију и читаву Европу од непријатељске чизме.
Прислоните руке на уши да вас не заглуши тутњава небеских звери чији мотори брује од дивље глади за уништењем.
Чујете ли? То Милица Ракић са плишаним медведићем у руци на трен заплака и одлете са анђелима. Батајницом се пролама крик њених родитеља, и све малакса.
​А тај чудни народ на брдовитом Балкану тада запева песму која се далеко, далеко чула. Песму о којој се и данас прича.
Песму о народу са проседом брадом, озареног лика, што кроз ланце и катанце драговољно изјављује пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом — да је крив и да признаје кривицу! Крив је што јесте, а треба да није. Крив је што одавно стоји усправно и гледа у небо, наместо у траву, крив је што се дрзну против кривде, што се крсти са три прста и опет слави своју крсну славу.
Крив је што пева, смеје се и псује, што дрско стоји и што постоји, крив је што своје беле куће крај друма не да и воћњаке, трешње руменога цвета, крив је што брани своје, а не отима туђе, и зато, баш зато што треба да не постоји — а постоји!
​А да ли сте чули за Плаву гробницу?
Ту на самом дну свете води, где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, прометеји наде, апостоли јада. Јел осећате како море мили, да не руши вечни покој палих чета?
Сахрањени ту су некадашњи венци и пролазна радост целог једног рода, зато гроб тај лежи у таласа сенци, између недра земље и небеског свода. Зато хоћу мира, да опело служим, без речи, без суза и уздаха меких, да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких.
​Сад кад све ово срцем осетисте, верујете ли да ова земља сељака на брдовитом Балкану, где очеви сахранише ћерке, а мајке синове, где се мирис хлеба ко далеко обећање чеко', а крвник се мукама ругао, може бити зла и геноцидна?
Може ли бити штогод тако?
Или сања моје срце непребола пуно, сања неистинит и страшан сан у коме се звери у јагањце претворише, а јагањце представише неситим вуковима.
Може ли земља отежала и испуцала теретом нежних и драгих тела бити крива?
​О, ви Злонамерници гладни туђе крви и јаука, манити и луди, лебац сте наш јели, јабуке сте Шумадијске брали, разапињали зенице српске ко платно, крвљу покапано, ћутали на Кривду и Неправду и враћали јој се стотину пута, гледали где трпи, страда и умире човек жив, слушали ропац прекланих грла људских — сад бисте ваше крваве руке да обришете о белу прегачу нашу!
Сад бисте Милицу, Слободана и стотине хиљада вечно успаваних што као тихи споменици постоје, назвали кривцима, а себе праведницима!
Ви бисте мог Добрицу Ерића, Исидору Секулић,, Десанку, Пупина, Теслу, Бранка Радичевића, Алексу или Јована, злочинцима назвали!
​А видесте ли крваво платно што поломљених, здробљених прста, последње наслика Сава Шумановић?
У „Пијаној лађи” гдје сте сви капетани, последњу сте потопили „Берачицу”.
Гњурали сте је и гњурали под ледену воду, док вам пред очи није васкрсла нудећи вам из нежне, беле руке сјајну јабуку, чији сјај вам је очињи вид повредио.
И сад бисте хтјели поновни Понтија Пилата суд, да са Христом распнете све шајкаче и опанке, све видовдане и крваве ране, божуре и жуто Сунце, све свето и несвето, све воштанице и светаца кости, све њиве и коње дивље, све моје и све предака мојих!
​Док нас разапињете пазите да вас громовит глас питомог песника не заглуши:
​„Поштедите ме коца и конопца
И разапните ме на врху планина
Ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина
​Ја ћу да гледам А ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
Од сјаја мог лица Само, пожурите
Што пре ме разапнете Пре ћу васкрснути!”
Alex Saška
Прикажи мање

среда, 5. март 2025.

ЖЕНЕ РАЂАЈУ И УВЕК СЕ ИЗНОВА РОДЕ



Желела сам да ми отклониш умор са раменá у којима се забадала свака твоја љута ријеч

као оштрица ножа

која је сјекла моју кожу,

моје очи,

 моје, некад живо срце,

моје биће!

Стајала сам наспрам тебе 

У магловитој сјенци 

Kaо извор,

Kaо коријен

Kao корито

И врело

постојања људског.

Као патеница

И као покајница

Као свила

И као чипка

Као трска

И кудеља.

А ти си ме 

удаљио 

распорио,

засјекао твојом даљином

чак и кад су нам тијела близу 

и стопљена у вјетровитом дану. 

Ја сам стајала,

чекала,

надала се,

одустала

и поново се родила.

Жене рађају, и опет се изнова роде

окупане и чисте

у слутњи љубави 

која лелуја у крошњама голог

 дрвећа,

не одустајући од љубави

не одустајући од живота!

Alex Saška

четвртак, 6. јун 2024.

СВЕТОМ ОЦУ ХАРИТОНУ КОСОВСКОМ

Тихо у келији монах клечи 

то отац Харитон се моли, 

молитвено бденије небом јечи 

топла молитва пред Богом се проли. 

 Манастир у сјају векова светли 

анђео Чувар мирис тамјана шири, 

буђење јутра оглашавају петли 

молитвом дугом душа се смири. 

 Божури љубе Сунца зраке 

кроз манастир лебди миомириса траг, 

бројаницу стежу молитвене шаке

 у небо се узнесе поглед благ. 

 Харитон Светитеље и Бога моли 

сузе клизе низ његово лице, 

поља Метохијска искрено воли 

док срцем одјекују звона Грачанице. 

 Монах скрушено кроз манастир ходи

 на грудима му светли дрвен крст, 

исти онај на ком је распет био 

Господ милостив Исус Христ. 

 Царским дверима хита журно

 литургијска молитва се опет служи,

 веру - светлу искру чува будно

 док блистава љубав манастиром кружи. 

 Но, једно јутро помрачи се тугом 

рубин божури су плакали с кишом, 

за монахом добрим божијим слугом 

небески анђели проплакаше кришом. 

 Злотвори без Бога у срцима хладним 

убише сведока Божије доброте, 

слепом мржњом на лицима горопадним 

начинише чеду Божијем, пут до Голготе. 

 У Призрену граду старом и светом 

монаха праведног духовне чистоће, 

убише деведесет и девете пред целим светом 

арнаутске хорде, језиве мирноће. 

 Плачу анђели са Богородицом Љевишком 

за њеним сином мученим и светим, 

ветар разноси божуре пољем Косовским 

 крвавих латица лете руковети. 

 Међу прстима му бројаница блиста,

 бројаница веза између земље и неба, 

на чворовима хиљадама година порука иста 

 то је оружје вере, молитве, Христа. 

 Господе, Исусе Христе, помилуј нас грешне

 Са Косова и Метохије отерај таму тешку,

 нек с црквеним звонима, светлост твоја бљесне

 исправи наш немар, највећу према Теби грешку. 

 Свети Харитоне, заштитниче наш 

моли се за нас и чувај у овој тами, 

помени нас , буди светло и спас 

стаду Христовом, да не останемо сами! 

 Пред престолом Живога Бога, 

Свети Харитон новомучени у радости стоји, 

кроз заступништво рода свога 

за слогу, љубав и слободу моли.

петак, 26. април 2024.

Оно чиме сведочим ова прошла два дана, јесте ваша огромна пажња и заинтересованост за моју причу, "Бијела дугмад" коју сам поставила, представљајући уједно и своју збирку приповједака " Приче из старе шкриње", у којој се и ова прича налази, међу мноштвом осталих животних приповједака. - Ово је прича о животу, тешком и немилосрдном животном путу Јасеновачког логораша, тада седмогодишњег дјечака, Бошка Митровића, и свих великомученика у сабирном и наводно, радном центру, "Циглане" гдје је на мучки и зверски начин изгубило животе преко 800.000. Срба, Рома и Јевреја, међу њима, желим да нагласим, највише Срба, око 700.000, мада тачан број на жалост неће моћи никада да се утврди. Причу по допуштењу Бошкове кћерке Наде сам написала и објавила прије, отприлике три године. Од тада је неколико пута награђивана и добила чак могућочност евентуалне екранизације, али отом - потом. Ово није хвалоспјев, није то моја природа, ово је обраћање сасвим другачије потребе. Желим да вам изнесем захвалност, огромну захвалност за невероватно интересовање и бројност свих вас који сте преносили причу, читали или лајковали. До овог тренутка прича " Бијела дугмад " је достигла бројност читања и невероватну цифру - 4.055! Преко четири хиљаде вас је осетило важност ове теме, преко четири хиљаде вас је прочитало причу а 550 људи је поделило причу са својим пријатељима. Ово је за мене чудесан доказ да нисмо имуни, безбрижни и спокојни у вези српске страдалне историје и оних који су кврљу и тешким мучењима натопили слободарску земљу и нашу Отаџбину. Да није ријеч о тек пуким лајковима тврдим и знам, јер толике приче сам објавиљивала и нити једна није достигла ни приближан број прегледа и читања. На мом блогу је прича " Бијела дугмад" достигла број од 7888 читања! Ко има блог, зна да ту нема преваре и да је прича сигурно читана. Остављали сте и коменатре испод сведочанства о Бошку, и желим да вам одам поштовање, моје велико поштовање, јер ово што радим је ослобађање истини пута, што није лак задатак и није нимало угодно кад су овакве теме у питању. Мој профил није јавна страница, већ лични фејсбук профил и не знам да је ико доживео овакво интересовање за неку објаву, као што је Бошко из Јасеновца!Дали сте ми велику одговорност да убудуће пишем, стварам и радим још посвећеније, када су овакве теме у питању. Наши страдалници то заслужују! Наши страдалници не смију пасти у заборав, поготово данас када се никада више није радило на мењању теза, безобзирном, безобразном и опасном по Србе и наш опстанак будући, негирању жртава, брже - боље, мењању историје и покушају да од жртава начине џелате! Данас се краја и ствара нови наратив о Србима који су увек били само слободарски народ и ослободиоци своје Отаџбине, од стране нападача. Србе покушавају начинити геноцидним! Има ли то гдје и може ли то бити, људи моји! Тешко проживљавам све то, јер не дам, не дам да на име и презиме мојих предака, свих мучених и великомучених Срба падне нова усташка рука, неонацистичка и могу слободно рећи сотонистичка! Данас се преговара за столом међу тим кољачима цивилизацијског човека, да се НАМА СРБИМА, потури србосјек, логори за дјецу, Сисак, Јастребарско, Јасеновац, Козара, Доња Градина, Братунац, Аушвиц, " Милосрдни анђео",уранијумске бомбе, несрећна и у историји страдања, најстрадалнија Палестина, уништена и угашена дјетињства,побијена дјеца која су само дјеца, и у Србији и било гдје другдје, само то, невина ,мала дјеца, која су вјеровала " великим" а тако мизерним и малим, школе, вртићи су угашени, дакле, Африка, Етиопија,гладна деца умиру и то ваљда припада нама, нама се још "предаје " одговорност за Либију, Ирак, Иран, Вијетнам, " близанце" и колико у недоглед несреће у свијету од стране ГЕНОЦИДНЕ ТВОРЕВИНЕ И ТВОРЕВИНА! Е, па НЕЋЕ МОЋИ! ЈАСЕНОВАЦ НИЈЕ ЗЛОЧИН, ТО ЈЕ ГЕНОЦИД, и са сваким умањењем или перфидним и болесним мењањем историје у Хрватској се потврђује непокајање и безбрижност, што наводи да би се опет тако нешто могло десити, што су уосталом деведесете потврдиле у "Олуји" ,Бљеску" "Лори" и поновно Славонији... Имам дивних пријатеља и међу Хрватима и Муслиманима. Поштујемо се и јако добро осећамо, јер сви знају да мој наратив није мржња, рат и пакост, већ милосрђе, љубав и истина. И ово моје писање није из мржње нити потребе да се ствара мржња. Кажу " пусти, било - готово" Како да пустим у заборав било које дјете, писал сам и о Палестинској дјеци, јер ме и њихове сузе боле. Истина, истина на светло дана, она ће ослободити ропства ову нашу планету. Сви за злочине, без изузетка треба да одговарају, али док се не ријеши болна и рањена тема ЈАСЕНОВАЦ, нигдје далеко нећемо отићи. Данашње стурктуре мало или готово ништа не чине по питању отварања докумената и архиве ( која је много уништена) али макар резолуција о Јасеновцу и тражење да држава Хрватска преузме одговорност за страдања дјеце, трудница, мајки, стараца и младих мушкараца. Имам документовану књигу " Јасеновац од 41-45 и немам срце ни желудац ни храброст да је отворим, јер је и писање " Бијеле дугмади" било болно и прекидано због велике аритмије коју сам добила. Драги моји пријатељи, сви људи добре воље, ујединимо се за добро. Ја као писац и пре свега потомак "Солунског војника ", не дам да падне црна и густа, лепљива и злобна крв, већ једном је окупан властитом, светом кврљу! Не дам да Срби буду проглашени геноцидним народом, и премда сам немоћна пред " великим", могу макар свој глас да дам и да јаукнем до неба" Та Србија вас је Европо ослободила од ропства док сте читаву једну малу земљу гурнули да боси и у вуненим чарапа прелазе Албанију гдје су се смрзавали и страдавали и од Албанаца. Та Србија је у Другом Св,рату подигла свој глас и донела слободу свом народу , Европи и свету, а највише је страдала у конц логорима НДХ некадашње, Немачке, хитлеровске нацистичке државе и многих држава који су покушали освојити Србију и бацити је на колена. Бугари су у својим крвавим пировима били на понос Немачкој и Аустрији.Ђта је данас са Косметом!? Шта је са српским живљем који је тамо остављен и проживљава хапшења и мучења, силовања!? Срамим се, срамим се оваквог " цивилизацијског" света гдје се дјеца убијау, продају за новац као џак кромпира, убијају, нуде на сајтовима. Срамим се тих и таквих, који би сада да своје прљаве руке о нашу белу прегачу, обришу! Волим живот, волим људе, волим свет, хришћанка сам Правослвана и мој Исус Назррћанин је страдао од таквих који данас распињу децу и све нас трују и загађују. Милосрђе, човекољубље је моје животно било, пулс мог крвотока. Жао ми је свих страдалих ма било које вјере били. Свет и ова планета нема вјеру ни нацију, већ простор, сунчани и велики простор за све нас. Али док се не почне болно кајати за почињена злодјела они од којих све креће, тапкаћемо у мраку, дубоком мраку који не обећава светлост већ слепило и вјечну таму! И још за крај да напоменем да ни једне новине нису пренеле ову моју причу, која је толико објава и читања доживела, што ме не чуди од режимских гласила, преносили су са неупоредиво мањим лајковањима, и објавама много мање важне теме и приче, али " Бијелу дугмад" и моју пјесму " Те ноћи умрла је доброта" нико, никада није објавио од званичних медија, премда сам слала уредницима баш за дане обележавања Јасеновачког пробоја и жртава Јасеновца. Не брине мене то... Ви читаоци сте доказ да истина има свој пут као вода и да прије или касније пронађе отвор и излије се. Ви се не можете ни подмитити нити завести, осећате и прихватате писање оних који вама пријају. Ова прича вам је заиста "крвно" и историјски значајна, хвала вам за то! Захваљујем се свим порталима који су отргли "Бошка и све Јасеновачке мученике" од заборава и немара. Како радили - тако нам Бог давао. Како чинили - тако нам Бог судио.

среда, 24. април 2024.

ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ

Зажмурите и замислите овај призор, важно је срцем га угледати и срцем га добро осмотрити. Запазите поголему зелену сочну ливаду, препуну сунцокрета и макова изнад којих се ужурбано устремио рој вредних пчела. Тон вибрирања њихових танушних крилаца се распростире над дремљивим, жутим главама сунцокрета низ чија округла лица се спуштају топле зраке Сунца. Мало даље, дуж меке траве, на непрегледној пољани у шпалиру, стоје стабла крупних, сочних јабука што голицају ноздрве лаганим и опојним мирисом кога меки љетни повјетарац разноси, разноси... Опет, мало даље, као војска , сва до једног, дочекаће вас стабла шљива. Под раменима дрвећа, отежале руке пуне модроплавих , рујних и белих плодова, миришу на пекмез у великој шерпи над “Смедеревцем” који пухће од топлоте ширећи мирис бора, граба и киселкастог, пектинастог мириса што избија из српске џанарике. Читава сељачка соба замирише на српску Војводину, на Шумадију, на Западну, Источну и Јужну Србију, све до равног Космета чија је земља препуна чуда каквог нигдје нема... Некада давно, безброј белих раскошних, меких ,мирисних глава божура, протезало се диљем сунчаног равног Косова поља све до Газиместана. Након Косовског боја поред сваке полегнуте, јуначке главе српсих Лазара и Обилића, изникао је пурпур црвен цвет натопљен крвљу јунака који су за вјечност загрлили своју земљу. После битке, дуго је јечала и хроптала гушећи се у крви, док божур цвеће не прими у себе јуначку крв и постаде црвено. Од тада је божур цвеће за Србе више од цвећа, више од мирисног жбуна меких, црвених глава. Божур цвеће је знате, душа Косовска и Метохијска а Косово и Метохија су душа и срце Србије. Једно без другог не иде. Земља је породила цвеће, а цвеће је плод земље натопљене посебном крвљу што небом дише и проговара. Опет мало даље, само што закорачите у меку траву видећете жути шафран, поља жутог класја што се повијају под лаким загљајем вјетра, жуте клипове кукуруза, жуте маслачке а над њима, жуто Сунце. Та жута звезде у средишту сунчевог система посебно греје земљу о којој вам говорим. Сад тим корацима неколико десетина година тихо и полако крочите уназад, и угледаћете сасвим другачији призор. Растужиће вас предели почупаног класја и сувих клипова кукуруза, све до цесте Петровачке. А на цести Петровачкој, триста дјеце у колони и Марија мала од седам година, што ни мрава није згазила, а сада лежи сићушна мала, на цести Петровачкој, на цести окрвављеној. Даље, тихо, тихо се привуците до гаја, зеленог густиша Шумарица, да чујете незапамћену тишину.Ту ни птице не ремете ред, не прославаљају своје песме, тек крилима штите заувек успаване ђаке што до малопре решаваше тешке задатке, колико може путник ако иде пешке и тако редом. Прегршт истих снова и истих тајни , родољубивих и љубавних, стискали су у дно џепова. И чинило се сваком да ће дуго, да ће врло дуго трчати испод свода плава док све задатке на свету не посвршава. И све то што вам причам, дешава се у једној земљи, Србији, на брдовитом Балкану, гдје је стрељана чета ђака у једном дану. Дечака редови цели, узели се за руке и на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа. Знајте да ту изнад плавог неба и густих зелених крошњи, учитељ још држи час, незавршен час, о храброј чети ђака покошеним мецима у само једном дану. А, сад ослушните набујалу Гомјеницу, Сану, Уну, Саву и Врбас. Утишајте срце да спорије куца, јер може препући под снагом јаука дјеце са Козаре. Гологлава, малена тијела бјеласају су се попут јагањаца на зеленом пропланку, прекланих вратова са престрашеним погледима, под скутом очева капута. Нећете још много морати пешачити, тек чућете клопарање тешких вагона , теретног воза, који превози до последњег животног одредишта мајке са нерођеним чедима у утробама њиним, некој ће се чедо са првим плачем, огласити са врха крвавог бајонета. Њим је живо извучено из мајчине постеље. Почекајте мало, ослушните даље успјенушану Саву, у ковитлацу дјечијих суза испричаће вам све о логору Циглане. И ту се прича још једна крвава бајка о деци и то све стога што су имала јединствено име, наиме, потицала су из рода српског. Свакога дана су у том замку била мучена, уплакана, тучена, изгладњивана, пржена на сунцу, сушена на леденом вјетру и напокон крчакана у огњеним пећима. Не вјерујете ми? Почекајте да вам сама испричају. Нагните се над крваву Саву испрану у девет вода дјечијим сузама, и чућете још много њихових прича . Зачућете како звучи јаук детета коме зенице прже док избељеним погледом, некад сјајним од чуђења и радости, у мраку очних дупљи, тражи мајку да га утеши. Знате, та деца би вам причала о Сиску и Јасребарском да је тамо било лепо, али не желе да вас растужују. Не би ви то схватили, не би схватили ту ружну бајку о дечијем уплаканом свету. И док корачате мученом земљом на брдовитом Балкану, немојте се уплашити од дугачког реда обешених младих мушких тела, која се под леденим ветром њишу, оборених, клонулих глава. Неки од њих би вам испричао да је и гудуре Албанске прешао ослобађајући земљу Србију и читаву Европу од непријатељске чизме. Причали би вам о епском пробоју читаве једне мале земље и залеђеним телима посејаним дуж тих сурових планина, али не љутите се на њих. Нису стигли да вам казују о томе нити о њиховој храбрости у земљи сељака, на брдовитом Балкану. А сад, прислоните руке на уши да вас не заглуши тутњава небеских звери чији мотори брује од дивље глади за уништењем земље, на брдовитом Балкану. Чујете ли, поново се чује дечији плач. То Милица Ракић са плишаним медведићем у руци, на трен заплака и одлети са анђелима у небеско пространство. Батајницом се пролама плач њеног тате, маме, и бате, и све малакса након тога. И авиони као да задовољише своја ждрела, одлетише, оставивши пустош за собом. А тај чудни народ на брдовитом Балкану запева песму која се далеко, далеко чула. Песму о којој се и данас прича. Песму о народу са проседом брадом озареног лика што кроз ланце и катанце драговољно изјављује пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом, да је крив и да признаје кривицу. Крив је што јесте а треба да није, крив је што одавно стоји усправно и гледа у небо, наместо у траву, крив је што се дрзну против кривде, што се крсти са три прста и опет слави своју крсну славу. Крив је што пева, смеје се и псује, што дрско стоји и што постоји, крив је што своје беле куће крај друма не да и воћњаке, трешње руменога цвета, крив је што брани своје а не отима туђе, и зато, зато што треба да не постоји, а постоји! А да ли сте чули за Плаву гробницу? Ту на дну свете воде , где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, прометеји наде, апостоли јада. Јел осећате како море мили, да не руши вечни покој палих чета, сахрањени ту су некадашњи венци и пролазна радост целог једног рода, зато гроб тај лежи у таласа сенци, између недра земље и небеског свода. Зато хоћу мира, да опело служим, без речи, без суза и уздаха меких, да мирис тамјана и дах праха здружим, уз тутњаву муклу добоша далеких. Сад кад све ово срцем осетисте, верујете ли да ова земља сељака на брдовитом Балкану, гдје очеви сахранише ћерке, а мајке синове, гдје се мирис леба ко далеко обећање чеко, а крвник се мукама ругао, може бити зла и геноцидна? Може ли бити штогод тако? Или сања моје срце непребола пуно, сања неистинит и страшан сан у коме се звери у јагањце претворише, а јагањци у несите вукове. Може ли земља отежала и испуцала теретом нежних и драгих тела бити крива? О, ви Злонамерници гладни туђе крви и јаука, манити и луди, лебац сте наш јели, јабуке сте Шумадијске брали, разапињали зјенице српске ко платно, квљу покапано, ћутали на Кривду и Неправду и враћали јој се стотину пута, гледали гдје трпи, страда и умире човјек жив, слушали ропац прекланих грла људских, сад би сте ваше крваве руке да обришете о белу прегачу нашу! Сад би сте Слободана , Милицу и стотине хиљада лешева што као тихи споменици постоје,назвали кривцима, а себе праведницима! Ви би сте мог Добрицу, Исидору, Десанку, Пупина, Теслу, Бранка, Алексу ил Јована, злочинцима назвали! А видесте ли крваво платно што поломљених, здробљених прста, последње наслика Сава? У “ Пијаном броду” гдје сте сви капетани, последњу сте потопили “Берачицу” .Гњурали сте је и гњурали под ледену воду, док вам пред очи није васкрсла нудећи вам из нежне, беле руке сјајну јабуку, чији сјај вам је очињи вид повредио. И сад би сте хтјели поновни Понтија Пилата суд да са Христом распнете све шајкаче и опанке, све видовдане и крваве ране, божуре и жуто Сунце, све свето и несвето, све воштанице и светаца кости, све њиве и коње дивље, све моје и све предака мојих! Док нас разапињете пазите да вас громовит глас питомог песника не заглуши “Поштедите ме коца и конопца И разапните ме на врху планина Ко ваши праоци што су мог Праоца Исуса Христа Назарећанина Ја ћу да гледам А ви зажмурите Иначе ће вам се очи распрснути Од сјаја мог лица Само, пожурите Што пре ме разапнете Пре ћу васкрснути! “

недеља, 10. децембар 2023.

ОСТАНИ ЈОШ ОВУ НОЋ

Не иди још, стани на час оћути тихо јецај моје душе покрени лавину страсти на нас, јел чујеш, то немири круже свуд око нас. Скоро ће јесен и досадне кише хоће ли нас оживјети та ледена јутра, студеном зебњом ишчекујем сутра, зар нам ни душе нису младе више? Само ме загрли и избриши тугу, унеси прољећа мирисни сјај потражи у очима мојим поруку и успавану, загубљену дугу. Само нек оду сузе као немио, досадан гост могу ли оживјети погажене руже, може ли те носити порушен мост? Кажи ми тихо да не чује нико склопићу очи у овој љубавној ноћи само нек оду ове јесење кише можда ненајваљен путник кани доћи. Путник са цвијетом у срцу и росом у оку носећи непролазности поруку истиниту и дубоку. Остани још ову трепераву ноћ не реци да је касно већ душа што горко зри треба твојих руку помоћ.