ЛЕНКА
Танки, свилени звуци виолине које је гудало извлачило из затегнутих жица толико су занијели Радоша да га преплави сјетна обамрлост и тиха туга душе која га удари посред срца. Заводљиви звуци староградске музике потпуно га освојише, док је напола пресавијен за кафанским столом испијао већ ко зна коју по реду чашицу. Ракија је била опора и љута; клизила је низ грло пржећи утробу, али није могла да дохвати оно мјесто под ребрима гдје је Ленка оставила жиг.
Присјетио се Ленке. Риђег, стидљивог дјевојчета коју је одбацио желећи „нешто боље” за себе. А то „боље” су биле жене које су се смијале прегласно, одајући сурову простоту коју није могао да спере ни најскупљим парфемима. Користио их је и одбацивао, тражећи кроз њихова тијела онај мир који је имао само поред ње. Ооо, колико је жена само имао... Пребирао је по полубистрој свијести, налакћен на кафански сто са кога је висио напола свучен карирани столњак, док му је поглед тупо лутао кроз дим кафане.
Савјест га је нагризала деценијама. Болио га је онај давнашњи, охоли мушки ego и поступак према Ленкином њежном бићу. Болила га је њена посвећеност и топлина душе која се тако јасно оцртавала у пару плавих очију око којих су расуто лежале ситне пјегице.
„Ленка... Ах, Ленка! Гдје ли си сада? Чија ли си? Ко ужива у призору твог јасног и бистрог погледа?”
На искап отпи још одну ракију, те млитавом руком пијаног тијела позва свираче.
— Свирај ми „Мркова” — простења.
Разлегоше се звуци, а пред његовим очима пукоше родне њиве и воћњаци, располовише се зреле шљиве и мирис оног љета у ком је остао да вијори њен цвркутав смијех. Сјетио се те необично лијепе љетне ноћи када је одлучио да јој каже да одлази. Ленка је стајала наслоњена на стабло липе у дугој цвјетној сукњи. Коса јој расута по раменима, густа, риђа у слаповима, очи јасно плаве пуне доброте, а жута кошуљица дрско пуца под теретом бујних груди које се отимају дугмадима. На горску вилу је наликовала.
— Како си ми лијеп, Радоше — гугутала је, вјешто избјегавајући његову жудњу да је страсно пољуби. — Још мало, шећеру мој, па ће свака ноћ бити наша.
Заручили су се прије шест мјесеци. Његови су већ спремали дарове. Радош је био „добра прилика” — отац у Аустрији, највећа кућа у селу, паре које никад није сам зарадио. Био је размажен, а Ленка је била спремна да буде његова тврђава. Домаћица вјешта кухињи и везу, вјерна и чиста.
Те ноћи, мушки бијес и повређена природа помутише му разум. Шчепа је за руке и страсно прислони уз стабло липе.
— Досадило ми је то твоје „ништа прије брака” — проциједи кроз зубе. — Шта ако не будем задовољан? Као мушко... шта ако ми не будеш одговарала на све моје прохтјеве?
Ленка га погледа са ужасом.
— Да ме тако „испробану” и повређену оставиш, је ли то мислиш?
— Па двадесет први вијек је, забога! — викну он, тражећи излаз из обећаног брака. — Ако ми вечерас не докажеш да ме волиш, нећу те женити!
Наста тишина. Ленка у невјерици затресе своју главицу, а мирис њене густе косе га омами. Једна њена суза се тада откину и паде право на његову надланицу.
Радош се нагло тргну. Кап је била толико врела да му се учини да је вршак жара пао на руку и препекао му кожу. Запече га удубини дуске глупо питање: како је могуће да тако вреле сузе не опрже и њене очи?
Извила се из његовог млитавог загрљаја и побјегла у ноћ. Њен бат, који се спуштао на стазу посуту шљунком, одзвањао је у ноћи тако слично касу његове кобиле коју је некада имао. Обје их је волио, и обје је изгубио.
Дрхтавом руком узе чашу и стисну је тако јако да му прсти побелеше, па је отресе о под.
— „Беле руже”... — нареди Циганину.
Зацвили виолина и глас запара задимљену просторију: „Удаје се моја драга... Да ли ће из ока њена пасти која суза врела?”
Дотукоше га те ријечи и заплака не обазирући се на погледе. Мушке, тешке сузе одрањале су се из његовог скрханог и од алкохола уништеног бића. Није био спреман на обавезе. Желио је све да искуша, да проживи, а широк пут у пропаст се указивао пред њим — банчење, неодређен правац и очеве паре које су се топиле. Размазили су га они који су му жељели добро, припремајући му све „да се не мучи”. А он се ноћас мучио како се нико његов није мучио.
Извуче згужване новчанице и баци их пред свираче. Тетурајући се, изађе у тиху, ведру ноћ.
— Ленкааа! — разлијеже се у ноћи име жене коју је толико требао.
Вруће сузе су му пржиле очи и капале на дланове којима их је отирао. То га је бол, самоћа и изневјереност пржила. Тек тада је, кроз сопствену опекотину, схватио Ленкину врелу сузу.
