Не иди још,
стани на час
оћути тихо јецај моје душе
покрени лавину страсти на нас,
јел чујеш, то немири круже
свуд око нас.
Скоро ће јесен и досадне кише
хоће ли нас оживјети та
ледена јутра,
студеном зебњом ишчекујем сутра,
зар нам ни душе нису младе
више?
Само ме загрли
и избриши тугу,
унеси прољећа мирисни сјај
потражи у очима мојим поруку
и успавану, загубљену дугу.
Само нек оду сузе
као немио, досадан гост
могу ли оживјети погажене руже,
може ли те носити
порушен мост?
Кажи ми тихо да не чује нико
склопићу очи у овој љубавној ноћи
само нек оду ове јесење кише
можда ненајваљен путник
кани доћи.
Путник са цвијетом у срцу
и росом у оку
носећи непролазности поруку
истиниту и дубоку.
Остани још ову трепераву ноћ
не реци да је касно већ
душа што горко зри
треба твојих руку помоћ.
