VUKAŠIN I DUŠAN -PRVI DIO

                       

                              

 Milan i Desa su izrodili petoro djece ,od kojih su  troje,skoro jedno za drugim umirali i  sahranjivali se uz suze i jauk ,majka Dese, i teške uzdahe ,oca Milana . Na velikom, seoskom  groblju su ostavili dvije kćeri i jednog sina. Ostali su im Vukašin i Dušan. Podvukao se strah i neka ledena jeza u majčino srce da i njih neće moći otrgnuti od smrti i da će joj kuća ostati gluva i pusta. Prokleta . Oboje su se u sebi  pitali  šta se to dešava i zašto im djecu smrt iz naručja otima, ali nisu o tome govorili jedno drugom.Kao da su se plašili da će  potvrditi neku zlu kob ako o tome naglas progovre. Išli su za poslovima, orali njivu ,gonili stoku na ispašu, i usput  pogledavali ćutke jedno u drugo i bolom u očima se sporazumjevali. Vukašin je u to vrijeme imao 6 godina a Dušan dvije godine manje.  

Bio je  prvi avgust i  skupljalo se sijeno u stogove. Nedaleko od livade gazda Milana , nalazio se izvor čiste,hladne i prozirne vode. Koliko puta se na njenom koritu  Milan napio direktno iz svoje ruke. Lijepila se za usne poput tek odvađenog meda, dok su zubi trnuli od hladnoće njenih dubina.

  Poslali su malog Vukašina da donese vodu u vedru . Dušan ga je uvijek u stopu pratio, i Vukašin je imao zadatak da dobro motri na brata, međutim  taj dan  Dušanu nisu  dali da ide.  Zbog velike  vrućine i što će se brat brže vratiti sam, a trebalo je i puno vedro da donese.

Sunce je baš pripeklo, što bi rekli seljani, a malena glavica je odmicala i bila već podaleko, dok ga  je majka Desa ,rukom nad svojim očima, svo vrijeme  gledaala, žmirkajući zbog  sunca.  Uzdahnula je  nekako teško i duboko. Otkako je svoje troje djece izgubila, imala je taj neki bolan uzdah ,koji je išao pravo iz ranjenog  srca.

Nastavila je vilama bosti sijeno i trpati u stog koji je još malo bio dovršen. Već kad su dovršili sve  i naslonili se ispod hrasta  da se skriju u parče hlada ,majka Desa skoči

-Kuku Milane, đe  nam je  dijete? Mi već sijeno skupismo a njega nema.

Pogleda je Milan i sam zabrinut, ali samo odmahnu rukom

-Boga ti ženo, šta đe je do sad? Dijete ko svako dijete, zaigro se. Idem po njega.

I krenu Milan skrivajući nelagodu i žureći da što prije dođe do izvora. Na desetinu koraka ispred ,ugledao je ispruženo tijelo .

Vukašin je ležao modrih usana i izgoreo od Sunca, po licu i rukama.Podigao je mlitavo  dječije tijelo i ugledao na nozi ujed  zmijskih zuba. Kao obezglavljen okretao se oko sebe i tražio bilo kakvo parče tkanine da mu priveže iznad mjesta na kome su se vidjele dvije ranice.Prepoznao je ujed zmije. Kao mali i on je opominjan da se zmije  zavlače među kamenje,da ih ima u travi,kod vode, a viđao je ujede. Dva puta je komšiju Uroša ujela zmija i oba puta je preživio.

Nervozno je strgao svoju  majicu , iscjepao duž šavova i svezao iznad mjesta ugriza. Noga je već počela  crveniti i oticati. Znao je Milan da ne smije da trči ,da se otrov može proširiti zbog pojačane cirkulacije. Kretao se oprezno olovnim korakom ,moleći Boga u sebi da mu sin  preživi.

Kad ih je Desa ugledala , pokrila je rukama usta i pisnula prigušeno dok su joj suze kvasile lice i drhtavu ruku.    

Do kuće im je trebalo punih sat vremena hoda. Zastajkivali su povremeno i pipali žilu na vratu ,koja je sve slabije dobovala. Pozvali su  baba Jelu, koja je znala o travama  sve,  i namještala polomljene zglobove tako spretno, da se ništa nije primjećivalo nakon lomova. Smješala je neke trave i naredila im da mu daju svako pola sata do uveče, između toga da ga poje vodom,zbog temperature i opekotina od Sunca. Ako mu   temperatura do jutra spadne, ostaće živ, ako ne spadne ,teško njima.

-Tako, pojite ga vodom i umotajte u mokar čaršav. Mlad je,nadam se da će izdržati. Odoh ja,a vi se Bogu molite. Samo ga On može spasiti. Srećno!

Tu noć uzdrhtala od zebnje pogleda Desa u nebo i progovori

-Nemoj mi i njega uzeti Bože.

Klatila se na dovratku otvorenih vrata i grozničavo ponavljala jedne te iste riječi, koje su bile više nalik očaju,nego molitvi.

Tu noć kad je san savladao,usni Desa  sjajnu kočiju koja se spuštala iz neba pravo,  i iz koje izađe starac bijele brade i uze joj  Vukašina iz naručja.  Dok se ona otimala i rukama branila svoje muško čedo, starac progovi  ljutitim glasom .

-Moliš se Bogu Deso, a zaboravila si na  kućnu slavu. Zaboravila si da me slaviš Deso. Ja sam  Sveti Ilija Gromovnik. Kreni me slaviti ili ću ti  njih dvojicu uzeti.

Probudila se Desa u znoju  dok joj je srce tuklo i u slepočnicama. Doteturala se nekako do ormara i ledenim rukama izvuče  bijelu platnenu jastučnicu ,vezom obrubljenu, umotanu i skrivena od očiju. Sa strahom odmota snježno bijelo platno,  i ugleda  ikonu Svetoga  Ilije.

 Posvećeno se prekrsti dok su joj iz očiju lile vruće suze i  privuče grudima istesan lik  Svetog Ilije na pravilno obrađenom drvetu. Milanovi su odavno prestali slaviti slavu i ona svekra i svekrvu nije ni upoznala. Oboje su poginuli utovarajući sijeno u kola koja su se prevrnula na njih.Milan je imao deset godina i odgojili su ga stric i strina. Ni oni nisu slavili slavu. Stric mu je bio u partizanima i nije želio ni ikonu držati u kući. Dao je Milanu kada je kretao iz njihove kuće da nadniči u drugo selo. Tamo je i upoznao Desu i oženio je. Ona je znala za slavu ali je čekala da je nekad počnu slaviti. Uvila je ikonu u bijelu jastučnicu i zaboravila na nju.

-Sačuvaj mi Ga Sveti Ilija da ti ime slavim i pominjem milost Božiju prema ognjištu mom. Slavićemo te ,Bogom se zaklinjem, samo nam ostavi i zaštiti  Vukašina i Dušana.

Osvanuo je drugi avgust, praznik Svetog Ilije Gromovnika. Vukašin utrča u sobu veseo, bistrog pogleda i potrči majci u zagrljaj. Temperatura je potpuno  spala a on se očito  ničega nije sjećao.

 Milan i Desa grleći svog sina zavjetovaše se Svetom Iliji da će ga od iduće godine slaviti.

Tako i bi...

Od tada je prošlo petnaest godina. Vukašin je imao dvadeset i jednu godinu a Dušan devetnaest.  Kao i svi, tih šezdesetih godina, odlučiše i oni da napuste selo i krenu u grad za poslom, a možda i fakultet upišu pa  postanu nešto u životu. Da se ne muče kao majka i otac .

Zima je bila na pragu. Vukašin je dobio posao u fabrici ,a povešće i brata.Naći će se i za njega nešto, samo da se prvi neko probije, poslije je lako.

Ispratiše ih Milan i Desa teška srca dugo mašući za njima. Pored žive muške čeljadi osta ognjište pusto i prazno.

-Za slavu našu ne zaboravite doći-  vikala je za njima dok su se udaljavali prema stanici autobuskoj.

Uđoše u kuću ne progovorivši ni riječ. Svako je svoje uzdahe zatomio . Milan priđe  šporetu i uze žarač , tek nečim da uposli ruke.  Desa svoje sklopi u krilo pa ko da ne zna kud će s njima ,gužvajući suknju,zaplaka.  Odjednom nema koga da grli. Moraće ih  čekati da povremeno dođu. Podsjetila ih je za krsnu slavu da dođu, a Bog sami zna da li će moći  i kad? Tek se tamo trebaju snaći . Otišli su za Sarajevo. Daleko je to...
Slika preuzeta sa googla