ПОСЛЕДЊИ ЧАС ПРОФЕОСРА КНЕЖЕВИЋА

Вијести и дневну штампу одавно не читам, али натпис о изненадној смрти професора математике Јована Кнежевића из Шесте београдске гимназије, не само да ми је привукла пажњу, већ ме дубоко ганула и обузела најискренијом тугом, празнином и унутарњом провалијом. Како је његова суспензија добила јавну пажњу, тако је и до мене дошла емисија у којој је учествовао сам професор Кнежевић и његов колега председник форума београдске гимназије, Александар Марков, а сам директор Радисав Милић се укључио директно у програм. Лични утисак о директору гимназије који је очито потпао под утицај или страх од родитељске одмазде, нећу да коментаришем, јер његов бахат став тијела и одговори на питање водитеља нису примјерени једном васпитачу, професору и директору гимназије, коме је једино и само било важно да задржи своју позицију директора а не да подржи праведно понашање колеге и покаже да ово друштво ипак није упало у дно безнађа, страха и корумпираности. Оно што сам видјела у јутарњем програму је један врло симпатичан човјек, озбиљан и потресен чињеницом да треба одговарати за нешто о чему се прије двадесет - тридесет година не би полемисало, већ уважило и било потпуно прихватљиво, разумљиво и неопходно понашање, како би млади људи били будуће корисне јединке друштву, породици и држави. Јутрос док пишем о сада покојном професору Кнежевићу, осјећам дубок срам и понижење мајке и грађанина која живи у Србији. Осјећам професора као некога од нас, као дио оног преосталог поштеног друштва, као дио моје најближе родбине иако га никада до ове намјештаљке нисам видјела нити чула за њега. Слушала сам емисију и нисам могла да вјерујем да су склонили праведног професора пар мјесеци прије заслужене мировине. Док је директор гимназије поклекао под побјешњелом руљом родитеља чија дјеца нису научена на дисциплину, рад и труд и објашњавао како се ученику не смије рећи да је" блеја", да не зна и да је глуп, супротности томе ,за столом водитељке мирно али толико јасно, сједила је правда и одговарала на несувисла питања чија испразност толико вређа и боли здраву памет и свијест. Пишем из потребе срца, да глас мајке и родитеља пошаљем у васиону и упитам све нас -Чему се надамо у времену које ће изнедрити будуће саможивце, паразите и бескорисне чланове друштва који су све то постали захваљујући родитељима који су били дужни да их попну на врх моралне вертикале и знања!? Дрхтим у немоћи и тузи драги професоре и желим да оставим макар овако глас побуне и дубоке неверице какво зло учинише Вама који сте држали часове знања и љубави према младим људима и науци. Како и кад нам се десило да нам убију правду а срамоту, биједу и бруку озваниче као науку! Како нам се десило да нам гоље и бивши људи држе емисије и образовне програме? Како нам се десило да убице, силеџије и посрнули болесници пуне телевизијске програме и oбјашњавају да је све што се некада сматрало чистим, лијепи и блиставим, данас сматра ружним и погрешним? Како нам се десило да нам темељ опстанка буде лаж и злоба! На сва ова питања Ви сте знали одговор драги професоре, зато сте отишли тихо и спокојно јер сем истине знања и правде нисте имали шта да понудите. У тренутку када пишем извињење које сте заслужили, из тмурних облака пробија се Сунце и читаву собу ми обасјава светлост, док у мени буди радост и мир. Знам да сте на добром мјесту и да ће Ваше достојанство опомињати све нас када нас у будућем времену исте ове генерације које су скандиреле за Вашу смрт и кроз пјесму писали -Јоца - убица, буду појели и опустошили као скакавци родну љетину. Док сам била средњошколац драги професоре, Ваше колеге су имале пуну слободу бити други родитељи. Имали су слободу у љубави рећи, као што сте и Ви, да не знамо, да смо блеје и незналице, имали су пуну подршку и од родитеља да нас изведу на прави пут. Колико и колико генерација сте извели на прави пут, читам у коментарима да су ученици који су имали двојку код Васс, без проблема уписивали Фон, и најзахтјевније факултете.Они су Вас вољели професоре и нису се бунили! Оставили су дирљиве поруке захвалности и свједочења о Вашој људскости, јер никога никада нисте оборили на годину! Јутрос, гле чуда и биједе, родитељи и ученици као и Ваше колеге жале и упућују изразе најдубљг жаљења. Хм... И треба да жалимо и плачемо над временом које нам долази... А Ви сте професоре отишли у неку љепшу и праведнију школу и вјечност да би дали исправан одговор Судији који ће нас све питати зашто смо опрали руке као Понтије Пилат, и оставили праведника да страда од мржње, испашта због изопачености родитељског сљепила, ученичког незнања и друштвеног моралног посрнућа. Отишао је професор Јован Кнежевић достојанствен и одлучан да свима нама остави лекцију његовог последњег часа који ће се памтити по љубави, праведности и посвећености тој истој дјеци која су га распела у руљи њихових родитеља и заглушујуће узвикивали -Јоца убица! Убиле су га прејаке ријечи и мржња која ће остати у времену и вјечности које ће нама судити, онако како је професору суђено! Убиће нас те исте незналице, руља и ружноћа лица овог данашњег времена које сем испразности нема више шта да нам понуди. Покварио је човјек све што је било лијепо, уништио све што је могао да уништи, изругао се љепоти која је украшавала овај свијет, одбацио посвећене људе, замрзио љубав, анулирао правду а на трон довео вуцибатине и оне најгоре ученике који нису били на часу када су поштење и част држали час! Данас смо сви на том часу а неписменост, глупост и незнање добијају последњу лекцију коју нам професор оставља -ЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ, БЕЗ ТОГА НАМ НЕМА СПАСА! Почивајте у миру поштовани професоре и нека Вас рајска правда обасипа сваки дан и залијечи тугу и бол душе коју сте понијели са собом. Породици и искреним колегама просвјете, саучешће. Губитак, пораз, пропаст, слом и девалвација врхунских вриједности не смију изнијети побједу! УСТАНИМО МИ ЉЕПОТЕ И ПРАВДЕ, ЖЕДНИ!