D O B R O D O Š L I C A

@ @@ Dobrodošli na blog Andjeo Čuvar, provedite prijatne trenutke dok ste tu, osjećajte se kao u najdražem kutku svog doma i vratite se svaki put, kada poželite nešto lijepo za sebe. @ @ @

петак, 11. септембар 2026.

ЛЕНКА

 


ЛЕНКА

​Танки, свилени звуци виолине које је гудало извлачило из затегнутих жица толико су занијели Радоша да га преплави сјетна обамрлост и тиха туга душе која га удари посред срца. Заводљиви звуци староградске музике потпуно га освојише, док је напола пресавијен за кафанским столом испијао већ ко зна коју по реду чашицу. Ракија је била опора и љута; клизила је низ грло пржећи утробу, али није могла да дохвати оно мјесто под ребрима гдје је Ленка оставила жиг.

​Присјетио се Ленке. Риђег, стидљивог дјевојчета коју је одбацио желећи „нешто боље” за себе. А то „боље” су биле жене које су се смијале прегласно, одајући сурову простоту коју није могао да спере ни најскупљим парфемима. Користио их је и одбацивао, тражећи кроз њихова тијела онај мир који је имао само поред ње. Ооо, колико је жена само имао... Пребирао је по полубистрој свијести, налакћен на кафански сто са кога је висио напола свучен карирани столњак, док му је поглед тупо лутао кроз дим кафане.

​Савјест га је нагризала деценијама. Болио га је онај давнашњи, охоли мушки ego и поступак према Ленкином њежном бићу. Болила га је њена посвећеност и топлина душе која се тако јасно оцртавала у пару плавих очију око којих су расуто лежале ситне пјегице.

​„Ленка... Ах, Ленка! Гдје ли си сада? Чија ли си? Ко ужива у призору твог јасног и бистрог погледа?”

​На искап отпи још одну ракију, те млитавом руком пијаног тијела позва свираче.

​— Свирај ми „Мркова” — простења.

​Разлегоше се звуци, а пред његовим очима пукоше родне њиве и воћњаци, располовише се зреле шљиве и мирис оног љета у ком је остао да вијори њен цвркутав смијех. Сјетио се те необично лијепе љетне ноћи када је одлучио да јој каже да одлази. Ленка је стајала наслоњена на стабло липе у дугој цвјетној сукњи. Коса јој расута по раменима, густа, риђа у слаповима, очи јасно плаве пуне доброте, а жута кошуљица дрско пуца под теретом бујних груди које се отимају дугмадима. На горску вилу је наликовала.

​— Како си ми лијеп, Радоше — гугутала је, вјешто избјегавајући његову жудњу да је страсно пољуби. — Још мало, шећеру мој, па ће свака ноћ бити наша.

​Заручили су се прије шест мјесеци. Његови су већ спремали дарове. Радош је био „добра прилика” — отац у Аустрији, највећа кућа у селу, паре које никад није сам зарадио. Био је размажен, а Ленка је била спремна да буде његова тврђава. Домаћица вјешта кухињи и везу, вјерна и чиста.

​Те ноћи, мушки бијес и повређена природа помутише му разум. Шчепа је за руке и страсно прислони уз стабло липе.

​— Досадило ми је то твоје „ништа прије брака” — проциједи кроз зубе. — Шта ако не будем задовољан? Као мушко... шта ако ми не будеш одговарала на све моје прохтјеве?

​Ленка га погледа са ужасом.

​— Да ме тако „испробану” и повређену оставиш, је ли то мислиш?

​— Па двадесет први вијек је, забога! — викну он, тражећи излаз из обећаног брака. — Ако ми вечерас не докажеш да ме волиш, нећу те женити!

​Наста тишина. Ленка у невјерици затресе своју главицу, а мирис њене густе косе га омами. Једна њена суза се тада откину и паде право на његову надланицу.

​Радош се нагло тргну. Кап је била толико врела да му се учини да је вршак жара пао на руку и препекао му кожу. Запече га удубини дуске глупо питање: како је могуће да тако вреле сузе не опрже и њене очи?

​Извила се из његовог млитавог загрљаја и побјегла у ноћ. Њен бат, који се спуштао на стазу посуту шљунком, одзвањао је у ноћи тако слично касу његове кобиле коју је некада имао. Обје их је волио, и обје је изгубио.

​Дрхтавом руком узе чашу и стисну је тако јако да му прсти побелеше, па је отресе о под.

​— „Беле руже”... — нареди Циганину.

​Зацвили виолина и глас запара задимљену просторију: „Удаје се моја драга... Да ли ће из ока њена пасти која суза врела?”

​Дотукоше га те ријечи и заплака не обазирући се на погледе. Мушке, тешке сузе одрањале су се из његовог скрханог и од алкохола уништеног бића. Није био спреман на обавезе. Желио је све да искуша, да проживи, а широк пут у пропаст се указивао пред њим — банчење, неодређен правац и очеве паре које су се топиле. Размазили су га они који су му жељели добро, припремајући му све „да се не мучи”. А он се ноћас мучио како се нико његов није мучио.

​Извуче згужване новчанице и баци их пред свираче. Тетурајући се, изађе у тиху, ведру ноћ.

​— Ленкааа! — разлијеже се у ноћи име жене коју је толико требао.

​Вруће сузе су му пржиле очи и капале на дланове којима их је отирао. То га је бол, самоћа и изневјереност пржила. Тек тада је, кроз сопствену опекотину, схватио Ленкину врелу сузу.

четвртак, 11. јун 2026.

ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ

 ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ

​Зажмурите и замислите овај призор, важно је срцем га угледати. Запазите зелену, сочну ливаду, препуну сунцокрета и макова изнад којих зуји вредан рој пчела.
Мало даље, дуж меке траве, у шпалиру стоје стабла крупних јабука,
Одмах до њих, под раменима старог воћњака, отежале гране шљива миришу на пекмез у великој шерпи над ’Смедеревцем
Ова сељачка соба замирише на српску Војводину, на Шумадију, на Западну, Источну и Јужну Србију, све до равног Космета чија је земља препуна чуда каквог нигде нема...
​Некада давно, раскошне, меке главе белих божура протезале су се сунчаним Косовим пољем све до Газиместана. А након Косовског боја, поред сваке полегнуте, јуначке главе Лазара и Обилића, изникао је пурпур црвеног цвета — натопљен крвљу витезова који су за вечност загрлили своју земљу. Земља је породила цвеће, а цвеће је постало душа Косовска и Метохијска. А Косово је душа Србије. Једно без другог не иде.
​Сад тим истим корацима тихо и полако крочите неколико деценија уназад, и угледаћете сасвим другачији призор.
Растужиће вас предели почупаног класја све до цесте Петровачке.
А на цести Петровачкој — триста деце у колони, и Марија мала од седам година, што ни мрава није згазила, а сада лежи сићушна и нема на окрвављеној цести..
​Даље, тихо се привуците до зеленог густиша Шумарица да чујете незапамћену тишину. Ту ни птице не ремете ред; крилима штите заувек успаване ђаке који до малопре решаваху тешке задатке — колико може путник ако иде пешке...
Прегршт истих снова и тајни стискали су на дну џепова, верујући да ће дуго трчати испод плавог свода. У тој земљи сељака на брдовитом Балкану, стрељана је чета ђака у једном дану. Дечака редови цели узели су се за руке и на стрељање пошли мирно, као да смрт није ништа. Тамо, изнад плавог неба, учитељ још увек држи свој незавршени час.
​А сад ослушните набујалу Гомјеницу, Сану, Уну, Саву и Врбас.
Утишајте срце, јер може препући под снагом јаука деце са Козаре. Гологлава, малена тела бјеласају се попут јагањаца на зеленом пропланку, прекланих вратова.
Ослушните теретне вагоне што превозе мајке до последњег одредишта; некој ће се чедо са првим плачем огласити са врха крвавог бајонета, управо извучено из мајчине постеље.
Нагните се над успенушану Саву у логору Циглане — испрану у девет вода дечијим сузама — и чућете јаук детета коме зенице прже, док избељеним погледом у мраку очних дупљи тражи мајку да га утеши. Неће они да вас растужују причама о Сиску и Јастребарском. Не бисте ви схватили ту ружну бајку о дечијем уплаканом свету.
​И док корачате мученом земљом, немојте се уплашити дугачког реда обешених младића и мушкараца што се њишу под леденим ветром. Неки од њих би вам испричао како је и албанске гудуре прешао, ослобађајући Србију и читаву Европу од непријатељске чизме.
Прислоните руке на уши да вас не заглуши тутњава небеских звери чији мотори брује од дивље глади за уништењем.
Чујете ли? То Милица Ракић са плишаним медведићем у руци на трен заплака и одлете са анђелима. Батајницом се пролама крик њених родитеља, и све малакса.
​А тај чудни народ на брдовитом Балкану тада запева песму која се далеко, далеко чула. Песму о којој се и данас прича.
Песму о народу са проседом брадом, озареног лика, што кроз ланце и катанце драговољно изјављује пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом — да је крив и да признаје кривицу! Крив је што јесте, а треба да није. Крив је што одавно стоји усправно и гледа у небо, наместо у траву, крив је што се дрзну против кривде, што се крсти са три прста и опет слави своју крсну славу.
Крив је што пева, смеје се и псује, што дрско стоји и што постоји, крив је што своје беле куће крај друма не да и воћњаке, трешње руменога цвета, крив је што брани своје, а не отима туђе, и зато, баш зато што треба да не постоји — а постоји!
​А да ли сте чули за Плаву гробницу?
Ту на самом дну свете води, где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, прометеји наде, апостоли јада. Јел осећате како море мили, да не руши вечни покој палих чета?
Сахрањени ту су некадашњи венци и пролазна радост целог једног рода, зато гроб тај лежи у таласа сенци, између недра земље и небеског свода. Зато хоћу мира, да опело служим, без речи, без суза и уздаха меких, да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких.
​Сад кад све ово срцем осетисте, верујете ли да ова земља сељака на брдовитом Балкану, где очеви сахранише ћерке, а мајке синове, где се мирис хлеба ко далеко обећање чеко', а крвник се мукама ругао, може бити зла и геноцидна?
Може ли бити штогод тако?
Или сања моје срце непребола пуно, сања неистинит и страшан сан у коме се звери у јагањце претворише, а јагањце представише неситим вуковима.
Може ли земља отежала и испуцала теретом нежних и драгих тела бити крива?
​О, ви Злонамерници гладни туђе крви и јаука, манити и луди, лебац сте наш јели, јабуке сте Шумадијске брали, разапињали зенице српске ко платно, крвљу покапано, ћутали на Кривду и Неправду и враћали јој се стотину пута, гледали где трпи, страда и умире човек жив, слушали ропац прекланих грла људских — сад бисте ваше крваве руке да обришете о белу прегачу нашу!
Сад бисте Милицу, Слободана и стотине хиљада вечно успаваних што као тихи споменици постоје, назвали кривцима, а себе праведницима!
Ви бисте мог Добрицу Ерића, Исидору Секулић,, Десанку, Пупина, Теслу, Бранка Радичевића, Алексу или Јована, злочинцима назвали!
​А видесте ли крваво платно што поломљених, здробљених прста, последње наслика Сава Шумановић?
У „Пијаној лађи” гдје сте сви капетани, последњу сте потопили „Берачицу”.
Гњурали сте је и гњурали под ледену воду, док вам пред очи није васкрсла нудећи вам из нежне, беле руке сјајну јабуку, чији сјај вам је очињи вид повредио.
И сад бисте хтјели поновни Понтија Пилата суд, да са Христом распнете све шајкаче и опанке, све видовдане и крваве ране, божуре и жуто Сунце, све свето и несвето, све воштанице и светаца кости, све њиве и коње дивље, све моје и све предака мојих!
​Док нас разапињете пазите да вас громовит глас питомог песника не заглуши:
​„Поштедите ме коца и конопца
И разапните ме на врху планина
Ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина
​Ја ћу да гледам А ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
Од сјаја мог лица Само, пожурите
Што пре ме разапнете Пре ћу васкрснути!”
Alex Saška
Прикажи мање