Кћери

 

Кћери

Као непресушна ријека што из корита свог извире, 

 умива облутке и земљу натапа, 

  птице напаја 

и Сунце и Мјесец купа на површини својој,

лане и кошуту поји 

и вуковима нуди,

 бистре капи своје,

 дјевојачким рукама хрли

што крчаг воде  драгану своме носи,

а бурну и страсну  историју 

сред раскоши природне збори,

из малешног корита, сву ту милост

излива 

и траје...

Вјековима траје.

Тако је кћери моја,

љубав мајке за чедом њеним.

У наготи срца мајчиног

које на божур цвијеће мирише,

ти си цијела стала,

 док сам те на груди своје привијала

и о љубави  ти испредала

најчудесније приче,

 

Мирисала си  на давно Божије обећање

док те млијеко моје заливало 

 а анђео те крилима покривао 

и миран сан ти чувао 

и са очију  росу ти  скупљао,

 а ја дланом брисала усне твоје меке 

и очима те љубила

обучена у непролазну  прољећну радост,

и кад све друге радости прођу.

Ех, кад бих о љубави својој причати ти стала,

фрулица би звук свој меки 

пољаном зеленом разлила

 птице би на тренутак заћутале,

а пробуђени пупољци мирис свој 

би у непролазност послале. 

Грлим те и сад душом, 

а очима, са несаницом дугом,

љубим срце твоје 

и у аманет остављам  ријечи своје тихе. 

Не походи за пролазном љепотом гњилом

чија раскош на трулеж мирише,

а ледени дах судњег дана 

 имена урезује, и  све памти. 

Нека у срцу твоме ждралови гнијездо свију,

а сузе чекалице за болом туђим,

капну

и   загрљај твој 

несмиреног нек прими.

Уснице твоје румене

осмјех нек краси 

док молитву Мајци Божијој узносиш и дајеш,

за  свијет цијели и  малишана сваког,

да га мајка несметано воли

и капут му топли рукама плете

док кише хладне на окну плешу

и дугу зиму хуком најављују.

Гладног нахрани, жедног напоји,

уплаканом сузе дланом отклони,

старе у мудрости њиховој саслушај

 а честитост своју у њедрима чувај 

као благо које цијену  нема. 

Прстима својим црквена врата отвори

и Створитељу  се поклони, 

за ближње твоје  усрдно се  помоли 

а душе упокојених,

 воштаницом свијећом освјетли.

Мужа свога у посвећености тихој воли,

здраву дјецу рађај и срцем милуј

док ти кућа на смиље и босиље мирише .

Нек ти свићу само ведри дани

а зора осмјех рађа,

бистра ријека увијек 

о љубави мојој да ти жубори.

Твоју душу  и  срце твоје 

 утроба моја   је породила, 

октобарског Михољског љета,

топлог, касног, 

 Божијом милошћу  

окупаног. 

 

Ти си,  чедо моје,

неразрушива снага и радост,

и вјечна младост моја.

Одмор у данима свим

 и прошлим и будућим, 

смисао си  дисања мог. 

У Божијој љепоти и доброти,

малешну те, у љубави

Бог мени посла.  

Чеду мом -  вољеној кћерки Кристини

Љета Господњег

28.09.2020. 🙏🥰