ЗАТОЧЕНИК

 

               

 

Због чега остaвљати земљу

у којој си рођен,

у којој су ти преци посејали кости,

у којој ти се плач са сузама мијешао?

Чему тежња за непознатим,

непознатим свјетлима,

неког још мање познатог града,

и туђим, далеким

људима?

Могу ли твоје очи

препознати слутње неких  туђих

очију,

и може ли душа твоје

препознати говор

још неизречене ријечи

толико другачијег човјека?

Реци ми,

каквим дамаром куца срце

док напушташ тло на ком си  

растао,

улице у ком си вијао

најљепше дјевојчице

и неспретно им кике везивао?

Данас одлазиш,

а не знаш ни сам

ни куд - ни гдје.

И док прелећеш своје небо,

покушавајући рукама откинути

облак

знаш да због твог одласка

свијет неће постати  нимало друкчији.

Само ће ријетке птице

пјевати неке нове арије

док полако будеш постајао

заточеником,

тражећи негдје далеко

бар мрву познатог.

И тек, кад једном схватиш

да си у том трагању изгубио

и самога себе,

горко ћеш заплакати.

Али повратак ће већ тада

бити немогућ!