ШТО ПРЕ МЕ РАЗАПНЕТЕ, ПРЕ ЋУ ВАСКРСНУТИ
Зажмурите и замислите овај призор, важно је срцем га угледати. Запазите зелену, сочну ливаду, препуну сунцокрета и макова изнад којих зуји вредан рој пчела.
Мало даље, дуж меке траве, у шпалиру стоје стабла крупних јабука,
Одмах до њих, под раменима старог воћњака, отежале гране шљива миришу на пекмез у великој шерпи над ’Смедеревцем
Ова сељачка соба замирише на српску Војводину, на Шумадију, на Западну, Источну и Јужну Србију, све до равног Космета чија је земља препуна чуда каквог нигде нема...
Некада давно, раскошне, меке главе белих божура протезале су се сунчаним Косовим пољем све до Газиместана. А након Косовског боја, поред сваке полегнуте, јуначке главе Лазара и Обилића, изникао је пурпур црвеног цвета — натопљен крвљу витезова који су за вечност загрлили своју земљу. Земља је породила цвеће, а цвеће је постало душа Косовска и Метохијска. А Косово је душа Србије. Једно без другог не иде.
Сад тим истим корацима тихо и полако крочите неколико деценија уназад, и угледаћете сасвим другачији призор.
Растужиће вас предели почупаног класја све до цесте Петровачке.
А на цести Петровачкој — триста деце у колони, и Марија мала од седам година, што ни мрава није згазила, а сада лежи сићушна и нема на окрвављеној цести..
Даље, тихо се привуците до зеленог густиша Шумарица да чујете незапамћену тишину. Ту ни птице не ремете ред; крилима штите заувек успаване ђаке који до малопре решаваху тешке задатке — колико може путник ако иде пешке...
Прегршт истих снова и тајни стискали су на дну џепова, верујући да ће дуго трчати испод плавог свода. У тој земљи сељака на брдовитом Балкану, стрељана је чета ђака у једном дану. Дечака редови цели узели су се за руке и на стрељање пошли мирно, као да смрт није ништа. Тамо, изнад плавог неба, учитељ још увек држи свој незавршени час.
А сад ослушните набујалу Гомјеницу, Сану, Уну, Саву и Врбас.
Утишајте срце, јер може препући под снагом јаука деце са Козаре. Гологлава, малена тела бјеласају се попут јагањаца на зеленом пропланку, прекланих вратова.
Ослушните теретне вагоне што превозе мајке до последњег одредишта; некој ће се чедо са првим плачем огласити са врха крвавог бајонета, управо извучено из мајчине постеље.
Нагните се над успенушану Саву у логору Циглане — испрану у девет вода дечијим сузама — и чућете јаук детета коме зенице прже, док избељеним погледом у мраку очних дупљи тражи мајку да га утеши. Неће они да вас растужују причама о Сиску и Јастребарском. Не бисте ви схватили ту ружну бајку о дечијем уплаканом свету.
И док корачате мученом земљом, немојте се уплашити дугачког реда обешених младића и мушкараца што се њишу под леденим ветром. Неки од њих би вам испричао како је и албанске гудуре прешао, ослобађајући Србију и читаву Европу од непријатељске чизме.
Прислоните руке на уши да вас не заглуши тутњава небеских звери чији мотори брује од дивље глади за уништењем.
Чујете ли? То Милица Ракић са плишаним медведићем у руци на трен заплака и одлете са анђелима. Батајницом се пролама крик њених родитеља, и све малакса.
А тај чудни народ на брдовитом Балкану тада запева песму која се далеко, далеко чула. Песму о којој се и данас прича.
Песму о народу са проседом брадом, озареног лика, што кроз ланце и катанце драговољно изјављује пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом — да је крив и да признаје кривицу! Крив је што јесте, а треба да није. Крив је што одавно стоји усправно и гледа у небо, наместо у траву, крив је што се дрзну против кривде, што се крсти са три прста и опет слави своју крсну славу.
Крив је што пева, смеје се и псује, што дрско стоји и што постоји, крив је што своје беле куће крај друма не да и воћњаке, трешње руменога цвета, крив је што брани своје, а не отима туђе, и зато, баш зато што треба да не постоји — а постоји!
А да ли сте чули за Плаву гробницу?
Ту на самом дну свете води, где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада, лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, прометеји наде, апостоли јада. Јел осећате како море мили, да не руши вечни покој палих чета?
Сахрањени ту су некадашњи венци и пролазна радост целог једног рода, зато гроб тај лежи у таласа сенци, између недра земље и небеског свода. Зато хоћу мира, да опело служим, без речи, без суза и уздаха меких, да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких.
Сад кад све ово срцем осетисте, верујете ли да ова земља сељака на брдовитом Балкану, где очеви сахранише ћерке, а мајке синове, где се мирис хлеба ко далеко обећање чеко', а крвник се мукама ругао, може бити зла и геноцидна?
Може ли бити штогод тако?
Или сања моје срце непребола пуно, сања неистинит и страшан сан у коме се звери у јагањце претворише, а јагањце представише неситим вуковима.
Може ли земља отежала и испуцала теретом нежних и драгих тела бити крива?
О, ви Злонамерници гладни туђе крви и јаука, манити и луди, лебац сте наш јели, јабуке сте Шумадијске брали, разапињали зенице српске ко платно, крвљу покапано, ћутали на Кривду и Неправду и враћали јој се стотину пута, гледали где трпи, страда и умире човек жив, слушали ропац прекланих грла људских — сад бисте ваше крваве руке да обришете о белу прегачу нашу!
Сад бисте Милицу, Слободана и стотине хиљада вечно успаваних што као тихи споменици постоје, назвали кривцима, а себе праведницима!
Ви бисте мог Добрицу Ерића, Исидору Секулић,, Десанку, Пупина, Теслу, Бранка Радичевића, Алексу или Јована, злочинцима назвали!
А видесте ли крваво платно што поломљених, здробљених прста, последње наслика Сава Шумановић?
У „Пијаној лађи” гдје сте сви капетани, последњу сте потопили „Берачицу”.
Гњурали сте је и гњурали под ледену воду, док вам пред очи није васкрсла нудећи вам из нежне, беле руке сјајну јабуку, чији сјај вам је очињи вид повредио.
И сад бисте хтјели поновни Понтија Пилата суд, да са Христом распнете све шајкаче и опанке, све видовдане и крваве ране, божуре и жуто Сунце, све свето и несвето, све воштанице и светаца кости, све њиве и коње дивље, све моје и све предака мојих!
Док нас разапињете пазите да вас громовит глас питомог песника не заглуши:
„Поштедите ме коца и конопца
И разапните ме на врху планина
Ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина
Ја ћу да гледам А ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
Од сјаја мог лица Само, пожурите
Што пре ме разапнете Пре ћу васкрснути!”
Alex Saška
Прикажи мање
Нема коментара:
Постави коментар