Мислила сам ти вечерас написати
најљепшу љубавну пјесму.
Сјећаш се,
као некад
узимала бих перо и гледала
у твоје зјенице.
Сликала бих ријечи пастелним бојама
опточеним љепотом ћутње
о далекој раскоши наше
непролазне љубави.
Обожавао си занос
којим сам утискивала сваку ријеч,
свако слово твог имена
у наша пожаром захваћена тијела.
Након тога би ћутао.
Лежали би загрљени у мраку
да ти не бих угледала тугу
која би ме заплашила.
Знам, ћутао си ту лаку дрхтавицу
поновног и ко зна ког по реду
обећања,
да ћемо ускоро
без страха припадати једно другом.
Јутром,
ти си ишао њој,
ја се враћала њему.
У сваком новом растанку
кидале би нам се ријечи.
И годинама тако.
Последњи пут сам сољу
са твога тијела
солила дубоку рану старих обећања.
Знала сам да је овај пут
заправо последњи.
Смијала сам се
да те не подсјетим
на тугу која је подругљиво
лежала између нас.
-То се младост у теби распалила-
рекао си занесен тренутком
оћутећи,
да сам већ старица
увенула у нади
да ћемо икад бити скупа.
На радију неко Превера рецитује
-Живот раздваја оне
оне, који су се много вољели-
Слика преузета са гоогла
Нема коментара:
Постави коментар