Прича о сину Наполеона Хила је истинита и аутентична! ⬇️🔻 МИСЛИ И ОБОГАТИ СЕ
Са свјежим букетом црвених ружа умотаних у прозирни целофан у коме се налазила порука љубави мом тек рођеном сину и супрузи, журио сам до болнице.
Тек што сам изашао из таксија, топли зраци Сунца су ме помиловали по коси и лицу и осјетих неизмјерну радост. За неки тренутак ћу први пут угледати плод љубави моје супруге и мене. Нашег малог човјека!
Мирис асепсола у болничком холу ми загуши носнице и пожурих до лифта. Трећи спрат ће ме довести до оделења на коме су била два најважнија бића у мом животу.
-Ви сте супруг Мери Хил?- упита ме млада медицинска сестра беспрекорног изгледа и љупког осмјеха
-Да, главом и братом-весело се нашалих, могу ли да их видим?-
На тренутак ме је пажљиво погледала и тај саосјећајни израз на њеном лицу ћу врло брзо разумјети.
-Да,свакако. Обуците овај огртач и каљаче- показа ми руком на ормар у коме се налазило много стерилних,једнократних мантила и каљача.
У освјетљеној соби на кревету поред Мери запазио сам мали замотуљак из кога је вирла ситна глава мог сина.
Имао је затворене очи и напућене уснице.
Пољубио сам супругу и предао јој црвене руже које је она веома вољела. Изгледала је исрцпљено и уморно. Учинило ми се да је много плакала. Прије него сам успио да јој се обратим и погледам свог сина, доктор је ушао у собу и позвао ме у службени дио оделења.
-Честитам господине Наполеон, честитам вам рођење сина. Има нешто што бих желио да поразговарам са вама.
-Реците слободно- напето сам проговорио, нешто није у реду?
- Па заправо и није баш све у реду, одговорио је док смо се кретали ходником до службене просторије.
Видите ваш син је рођен глув и нијем.
- Како за име Бога можете знати да је нијем и глув када је тек рођен!? Бебе колико знам нити говоре а нити чују јасно до неког доба- одбрусио сам нимало пријатно.
- Разумијем Ваш наступ и волио бих да Вам нешто љепше могу рећи од ове вијести. Наиме, Ваш син је рођен без природног апарата за слух и неће никада моћи ни да прича нити чује.
Осуђен је на потпуну тишину и мук за цијели живот.-
Оно што сам чуо из уста доктора ме је потпуно поразило. Зурио сам у њега неколико тренутака потпуно затечен и неспреман на такву вијест. Никада се нисам сусретао са таквим случајем а најмање сам очекивао да ми живот баци такву рукавицу у лице!
-Има ли наде да икада чује и проговори? -
-На жалост нема за сада. Можда некада кад медицина буде толико узнапредовала да створи идентичне уши које ће преносити звук, до тада...-
Оспорио сам докторово мишљење. Имао сам право на то... Ја сам дјететов отац. И ја сам такође дао своју изјаву и мишљење, али сам то урадио тихо и нечујно,у дубини свога срца.
-Све ћу учинити да моје дијете чује и говори. Природа ми може послати дијете без ушију али ме природа не може натјерати да прихватим њену ћуд не покушавши одговорити том изазову. У својој глави сам знао да ће моје дијете чути и говорити.
Како? Не знам, али знам да мора постојати начин. Како је природа мог посла -мотивационог говорника била да људима уливам храброст и горућу жељу за успијехом, знао сам да ми је на неки тајновит начин ,живот бацио ту гвоздену рукавицу у лице,коју сам морао побиједити. Присјећао сам се ријечи којима су се ориле сале пуне људи који су ми вјеровати
-Читав поредак ствари је да нас учи вјери! Ми само треба да послушамо. Ако будемо правилно ослушкивали, чућемо ту несаломљиву снагу у само једној ријечи
ЖЕЉА!
А ја сам више од свега желио да моје дијете чује и говори!-
Од те жеље никада нисам одустао за сво вријеме рада са мојим сином.
Држао сам се мисли којом сам се у личним ,ранијим "биткама" водио.
- Не постоје ограничења која се не могу срушити! Постоји само ограничење које сами поставимо у свом уму. Таква ограничења нико и никада извана не може побиједити!-
Дошло је вријеме да то примјеним у свом животу.
На кревету испред мене, лежало је моје новорођено дијете без природног апарата за слух.
Чак и када би говорило, несумњиво је обиљежено за цијели живот.Несумњиво! Ово је било ограничење које дијете није могло да постави у свом уму.
Шта сам могао да урадим? Одлучио сам да нађем начин да улијем у срце и главу мог сина,жељу да чује и говори, без обзира на подвалу који нам је природа смјестила. Морам наћи начин да га увјерим да је његов хендикеп заправо највеће преимућство које је по рођењу могао да добије. Да је заправо прави миљеник живота. -
Док сам о томе размишљао све у мени се бунило на такав изазов и ни сам нисам знао како ћу заправо тако нешто да постигнем. Побиједити његов хендикеп, значи побиједити природу која је у мом случају била потпуно неблагонаклона. О томе нисам никоме говорио. Сваки дан сам се у себи изнова и изнова закљињао да нећу прихватити синовљеву глувонијемост.
Како је растао и почео да опажа ствари око себе, примјетили смо да има низак степен слуха.Када је дошао у године када дјеца обично почињу да говоре, није покушавао да говори, али смо по његовим реакцијама могли да примјетимо да је неке звукове могао да осјети. То је било све што сам хтио да знам! Био сам убеђен да ако може чути макар и врло мало, можемо развити и већи капацитет слуха.
-Тада се десило нешто што ми је улило снагу. Дошло је из сасвим неочекиваног извора.Купили смо грамофон. Дијете се одушевило. Када је први пут чуо музику пришао је уређају и рукама се придржавао за грамофон. Прислонио је главу на сто и помјерао се лијево- десно у такту музике.
Примјетили смо да су постојале неке мелодије које је са посебном радошћу слушао. Мећу њима је била пјесма
-Далеко је до Типерерија-
Тај дан је сатима и сатима слушао ту пјесму, зубима ослоњен на машину на којој се по козна који пут вртила иста мелодија.
Тада у то вријеме, још увијек нисмо знали оно што је природа, та иста мајка или маћеха у његовом случају, објашњавала нечујно нашем сину.
-КОСТИ ПРЕНОСЕ ЗВУК-
Убрзо пошто је присвојио грамофон могао сам примјетити да је мене могао сасвим јасно чути ако сам уснама додиривао његово тијеме или потиљак док сам говорио.Ово откриће ми је дало неопходан медијум помоћу кога сам још чвршће одлучио да улијем мом сину жељу која ће га довести до бијелог усијања да проговори и да нормално комуницира са нама!
Свако вече сам му причао приче и примјетио сам да ужива у њима, умирен и ослоњен на мене. Држао би ме за руку док сам му уснама наслоњеним на његово тијеме, говорио да је посебан. Измишљао сам приче у којима је јунак управо он и тим причама сам додавао драмски тон, када сам га сусретао са животним изазовима у којима му је веома отежавао тај његов хендикеп. Седели би тако један о другог наслоњени док би га припремао на живот који је испред њега, нимало лак.
Да се моја жеља и упорност исплатила, показао је један нарочит дан у коме сам осјетио побједу над мајком природом!
То је била највећа лична побједа која ме је увјерила да нема тога што порука преточена у жељу не може остварити!
Са непуних девет година наш син је одлучио да преузме ствар у своје руке пошто нас је неколико пута прије тога упућивао на то да жели да продаје новине и заради свој први новац.
Моја супруга се није слагала са тим плашећи се да ће угрозити свој живот јер није могао да чује аутомобиле нити било какву опасност.
Но,тог дана када смо нас двоје отишли у госте на неколико сати,оставивши га са послугом, он се искрао кроз прозор, и код бакалара код кога смо куповали рибу и који је становао преко пута нас, позајмио шест гроша за неколико примjерака новина. Продао је све новине по већој цијени, вратио главницу и поново обрнуо неколико кругова и наново и наново све продао. Бакалару је вратио позајмицу и за себе задржао читав један долар! Први зарађен долар!
Када смо увече нас двоје дошли он је спавао, чврсто држећи новац у руци. Када је мајка видјела тај новац ,заплакала је!
Заплакала је јер је у његовој побједи видјела малог ,глувог дјечака који је могао да страда у саобраћају.
Замислите да јој се прва побједа нашег сина учинила тако неприкладном!
За разлику од ње, ја сам се гласно и срећно смијао! Знао сам да смо на правом путу и да жеља подржана вјером, не познаје ријеч - немогуће!
Приче које сам му причао нашле су пут до његовог ума и развиле су вјеру, машту и жељу да успије! Мој син је био на правом путу да побиједи природни недостатак. Оно што је природа одузела, он је надомјестио вјером и жељом! Схватио сам и још једну важну чињеницу да је синовљеву вјера у мене довела до запањујућих резултата! Није посумњао у оно што сам му говорио.Продао сам му идеју да има посебну предност у односу на старијег брата и осталу дјецу.Повјеровао ми је, и сходно томе се и понашао!
Примјетили смо да се дјететов слух све више изоштравао, поред тога није се више осјећао нелагодно у друштву друге дјеце, због своје недаће. Оно што сам и ја научио од свог сина јесте да хендикеп може да буде одскочна даска за унутарњу снагу и развој, осим ако у старту није прихваћен као недостатак и лична немоћ.
Мал,глуви дјечак је прошао кроз основну, средњу школу и факултет а није могао да чује своје наставнике,осим ако би викали из близине.Није ишао у школу за глуву дјецу. Нисмо му дозволили да научи језик знакова. Били смо одлучни да треба да живи нормално и да се дружи са нормалном дјецом. Остали смо доследни том ставу иако нас је коштао многих жучних расправа са представницима школе. Док је ишао у средњу школу пробао је један електрични слушни апарат, али му није био од користи. Током припреме за последњи испит на факултету, десило се нешто што је представљало посебну прекратноицу у његовом и нашем животу, и што је обиљежило читав његов будући живот. Чинило се да је опет сасвим случајно дошао до слушног апарата, који му је послат на пробу. Није му се журило да га испороба због разочарења у сличну направу. Готово нехајно ставио је апарат на главу и гле чуда!
Као неком магијом први пут у свом животу чуо је нормално као и свако други који је имао потпун слух. Ослушкивао је по први пут звук и пјесму птица одслонивши се на прозор,посматрао је аутомобиле које није само гледао. Чуо их је!
Чуо је гласове пролазника и дјеце, лавеж паса. Пресрећан због тог открића викао је да чује сопствени глас. Да и други њега чују. Трчао је по соби укључујући урећај један по један и слушао!
Слушао је музику на радију, вијести на телевизији, отворио је славине и ослушкивао шум воде. Док је вода текла из чесме низ његово лице је текла бујица суза.
Отрчао је до телефона и позвао мајку на посао.
Први пут је чуо њену боју гласа и шта му је говорила! Сутрадан је савршено добро чуо шта је професор говорио на предавањима. Раније је могао да их чује само ако су веома близу њега ,а сада их је чуо и на раздаљини, као свако са слухом који је потпуно здрав. Први пут је могао и он да разговара са другима а да нема потребу да вичу или га држе за руку док говоре.
Одбивши да пристанемо на грешку природе која нам је послата ,побиједити смо њену ћуд практично примјењивши једину могућу истину.
-Жеља потпомогнута вјером не познаје границе!
Жеља је почела да исплаћује дивиденде али то још увијек није значило потпуну побједу.
Требао је да добије материјализовану потврду да је његов хендикеп послужио као одлична подлога и примјер да другима пренесе своју причу и необичну снагу коју је овај момак храбро показао.
Но, када имамо довољно храбрости и дрскости да се ухватимо у коштац са изазовима, Бог пронађе пут да нас изведе на стазу пуну сунца и свјетлости!
У опијености и срећи коју му је апарат донио, написао је један дан писмо произвођачу апарата у коме је детаљно описао своје искуство и живот до дана кад је апарат отворио за њега посебан свијет.
Нешто у његовом писму, нешто што можда није било у редовима него између њих, утицало је на одлуку компаније да га позову да их посјети.
Када је дошао у фабрику, и док га је главни ињижњер проводио кроз одељења гдје су се правили дијелови за апарате, синула му је идеја или инспирација, назовите то како хоћете, и предложио им је своје приједлоге успут их упознајући са неким потпуно другачијим свијетом!
Одушевљени таквим примјерком упорности, вјере и снаге, одлучили су се за понуду каква је могла доћи само из Божије корпе онима који довољно дуго и довољно упорно куцају на врата, знајући да ће се отворити кад- тад!
Дошао је дан када је наплатио дивиденду од живота у новцу, срећи и могућности да помогне и другима којима живот,само наизглед није био наклоњен.
Поклон који је чекао такве изабранике среће је био много скупљи и већи од оних који нису добили такву животну понуду!
Представио је руководиоцима своју идеју да милионима и милионима глувонијемих помогне преко њиховог апарата.
За такву помоћ требао му је добар план што за њега није представљало проблем, с обзиром да је од почетка научио да унапријед сагледава рјешења.
Мјесец дана је буквално легао на задатак како да научи остале да чују и разговарају помоћу слушног апарата, да им улије жељу и самосталност која ће их потпуно сврстати у здраве људе.
Када је све темељно сагледао и испланирао отишао је у компанију са својим идејама.
Одобравање и одушевљење запослених је кулминирало платом какву ни ја нисам имао. Не само, да је нисам имао, него сам могао само да сањам о том износу.
Након тога ме је позвао на састанак са полазницима његовог течаја на који се одазвало око стотину глувих људи разних годишта. Кренуо сам са радозналошћу и сумњичавошћу, какав мора да буде тај састанак и разговор.
Оно што сам видио и чуо ме је увјерило да све прошле године које смо Меги и ја уложили у наше глувонијемо дијете, није било узалудно.
Све нам се вратило кроз живи примјер вјере и горуће жеље нашег дјетета да надмудри природу ,снагом датом од Бога ,која је у свима нама ако само одлучимо да савладамо сваку немоћ.
Труд последњих двадесет година је сијао пред мојим очима у таквој снази, бриљантним реченицама и снази коју је показао тог дана пред публиком жељном успјеха.
Слушао сам о методама које сам му лично ја све ове године уливао у њега и схватио сам тог дана да је мој син бољи и успјешнији него што ћу ја икада бити!
Заплакао сам гледајући пред собом израз божанске моћи и љубави чак и када ти ништа није наклоњено.
Од ништа, што ти живот сервира, оствариш свемогуће, када одлучиш да загрлих снагу жеље и вјере!
Alex Saška
Нема коментара:
Постави коментар