Ovo je već kraj treće sedmice kako smo u nametnutoj
izolaciji i nekom potpuno nenaviknutom stilu i smislu života. I, kako koji dan odmiče sve sam
sigurnija u jednu tako važnu činjenicu i otkriće. NIKADA DO SAD NISMO BILI NA
TAKVOM TESTU LIČNOG SMISLA I POSTOJANJA ,kao sada. Nikada nismo imali ni
ovoliko vremena za sebe i one koji su sa
nama u istoj kući. Pokazuje se mnogo manjkavosti kod svih nas. Najveći problem,
ne tako srećnog podnošenja ove izolacije, je NETOLERANCIJA PREMA BLIŽNJEM. Udaljeni
smo mnogo jedni od drugih ,udaljeni smo već više godina, i sada je ovaj karantin došao kao neka kazna.
Kao kada roditelji kazne dijete zabranom izlaska iz sobe ,dok ne razmsili gdje
je pogriješio i izvine se, a onda im saopši
šta je zaključio, šta je
njegova greška. Dijete ode u
svoju sobu, ali samo misli o tome kako je kažnjeno i kako ne može van, a nema
širinu da porazmisli o sebi i izvine se. I zaista, ne razlikujemo se mnogo od ovog djeteta.
Na tako niskom nivou emocionalne inteligencije smo i kritičarskog odnosa prema
sebi. Mnogi sa kojima razgovaram, samo vide nedostatke svega ovoga i mnogo
dublje padaju.Zdravstveno, mentalno i
nervno. Svi im smetaju i sve im
smeta.. Ja sam takođe spoznala o sebi mnoge manjkavosti i nestrpljenje.Užurban
način života je odnosio mnogo više na dubljem sloju duhovnog mira,koji je i
najvažniji u funkcionisanju u socijalnim odnosima. Mi smo postali ovisnici o
vanjskoj buci i ludilu. Postali smo ovisnici o slijepom tumaranju kroz mrak i ne
traženju smisla dolaska našeg na Zemlju. Dani i dani su nam prolazili, nizale
su se godine a samo smo se češali o sami sebe ,tražili da neku prazninu koja je
zjapila iznutra popunimo druženjem, izlascima, novcem, kupovinama. Već sam pisala
u jednoj objavi kako taj neki vakum ne
postoji.Vakum mora da bude ispunjen
nečim. Unutarnji vakum i praznina ako nije ispunjena duhovnošću ,ranjena je i
mora se popuniti nečim ,prividno stvarnim. Odlascima na kafu ,kupovinom novog
para cipela, i tolikim nizom drugih aktivnosti. Nakon
tih obmana kroz kupovinu i raznorazne aktivnosti, vraćali smo se prazni, kada blijeda
radost i smisao uskoro popuste.Cipelama se radujemo jedan dan i već sutradan
vidimo još ljepši i zanimljiviji par i tako u nedogled..A unutarnja praznina
sve više boli i opominje. ZAŠTO? Prosto jer to nije pravi način da se ispuni
duša. Duša traži viši smisao. Duša traži svog Tvorca .Duša zaista traži Boga.
Kada Ga pustimo unutra sav mrak se raziđe i onda jasno uviđamo sebe! Zvuči
paradoksalno, ali tek kada pustimo Boga u sebe, možemo upoznati sebe i smisao
svog postojanja. Nisu ljudi zli koliko su izgubili kompas i pravac. Tumaranje
od nemila do nedraga traje mnogo dugo. I sada odjednom treba da se volimo kada
smo u istoj prostorij. Nema mogućnosti da zalupimo vratima i izgubimo se u
šetnji ili susretu sa onima koji nam odgovaraju i vratimo se nakon par sati i
odemo u drugu sobu .A problemi se gomilali i gomilali , nejasnoće bivale dublje
i jasnije. Eh..Imali smo prostor da pobjegnemo od svega. A bježali smo od sebe!
Ne od muža, supruge, majke, oca, bake, dede..Bježali smo od pravog smisla Kada smo pomislili na gladne u svijetu kada
bacamo hranu? Mršava tijela ili tačnije suve kosti prevučene kožom i izbuljene
oči u tuzi i užasnim mukama gladi, nisu vidjele hranu godinama.Neka djeca nikada!
Da li nas je bilo stid kada bacimo hranu od juče ili hljeb.O, znam, mnogi su
bacali. Prva ja, do prije nekoliko godina,dok nisam pogledala dokumentarac iz Afrike i Etiopije.
Urezalo mi se u dušu i pamćenje jedno dijete ogromnih očiju po čijem licu su se
skupljale muve,a ono nije imalo snage ni trepnuti. Ispuštalo je dušu gledajući
prijekorno i pitajući i mene, zašto je
ono gladno, dok ja bacam hranu od juče? Kada smo pomislili na komšiju koji je star i
kad smo se ponudili da mu pomognemo da očisti dvorište? Kada smo zaplakali nad
nepravdom koja se desila nekom drugom? O, kako smo glasni bili kada se nepravda
na nama ispoljavala. I danas tako sebični odjednom treba da smo srećni što smo
u istoj prostoriji sa našima, prema kojima ne možemo osjetiti ništa jer smo
izgubili ljudsko srce u traganju za smislom kojim ćemo obogatiti svoj život.
Koliko je to tužno. Da bismo mogli podnijeti nečije prisustvo, trebamo da
podnesemo prvo svoje ,a sebe same ćuškamo tako što se veoma lažnim vrijednostima
kitimo i mislimo da volimo sebe. Egoizam vrišti iz nas. Nemamo zaista mnogo
vremena da se osvjestimo.Nakon ove pandemije koja je veliki test za čovječanstvo
i pojedinca iz kuhinje svjetskih kuvara,
ne preostaje nam ništa više nego dozivati Gospoda. Ali iskreno. Iz dubine duše.
Bez božanske pomoći mi smo unaprijed osuđeni i porobljeni. Molim vas krenimo od
sebe da se mjenjamo. Vrijeme nam neumitno otkucava i pitanje je da li ćemo
nespremni da uđemo u neke mnogo teže dane koje ćemo morati
savladavati..Ekonomski i socijalno. Pokušajte razmisliti o sebi i smislu svog
postojanja. Osamite se u prostoriju kada vam se nakupi nervoza i potreba da vrištite.
Vježbanjem smiravanja i ulaskom u svoj
duboki,unutarnji prostor možemo toliko toga iscjeliti. Samim tim i
odnose sa našim dragim i bliskim, kao i daljnjim ljudima.. Mnogo sam u ovim
danima koje su za sve veliki test i iskušenje, pa i za mene, provodila u
molitvi. Tu crpim snagu i obnovu.Tu pronalazim odgovore na moju sebičnost i
samoživost.Tu vidim jasno moje manjkavosti i slabosti. I zaista, iskreno kažem,
ne mogu biti zadovoljna sa sobom dok god ne iskorijenim uzrok svega toga.
Međutim, tješim se da je najvažniji korak spoznaja, na dobrom sam tragu. Sledeći
je trud i iskorijenjivanje onog trulog u meni.Šta želim da kažem? Pozovimo u
pomoć Boga da nam otkrije naše slabosti da bi svi ozdravili.Kada jedan ozdravi,
samo taj jedan može pomoći ozdravljenju i ostalih. Nemamo ljudi mnogo vremena
za promjene. Vrijeme nam teče a oni
kojima odgovara da smo uljuljkani ne gube svoje vrijeme. Rade na tome da ovu
našu planetu Zemlju zatruju ličnim zlom. BUDIMO U VEĆINI OZARENI DOBROTOM i
željom da nam je važnija sreća drugoga nego naša, jer jedino tada i naša sreća
dobija svoj oblik.Dajući sebe drugima mi rastemo i uzrastamo. Ozdravljuemo
planetu i što je najvažnije odsjecamo mogućnost zlu da nam naškodi. Brigom o
drugom mi širimo ljubav a gasimo zlo!
Нема коментара:
Постави коментар