Сиромашна су моја сјећања,
једва да досежу линију
срамног јуче и чудесног
некада.
Између та два пута,
кратког и далеког,
вибрира заборав.
Да ли је непристојно заборавити
или је још срамније ,сјећати се
док се мисли боре и рву
са разумом,
а сузе клизе низ размрљано лице
тишине и ћутње.
Све је поклопила добра капљица
и празна чаша,на столу,
огуљеном и старом.
Кораци се вуку споро до мене
и обузима ме стрепња.
Тјешим се,
можда сам и данас само мало пијан
ал, иначе,сјећањима
владам.
У то име,наточите ми још једну
да и срамно јуче
и чудесно некада
избришем.
Можда након тога
успијем погледати себи
у лице!
Нема коментара:
Постави коментар